Page 28 - Emir Kusturica - Sto jada

Медицинског факултета. - Па нека и даље говоре:, Још си ти мали!“
На пријавном одјељењу кошевске болнице није било гужве, Азра је са олакшањем легла
на болнички лежај. Медицинска сестра одвезла ју је до хирургије. Од инјекције је заспала, а
доктор Липа, који је личио на француског глумца Фернандела, рекао ми је:

- Ајде ти сада лијепо кући и немој ништа да бринеш! Оцу ни ријечи, ти знаш да је он
имао инфаркт!
- Знам, јасно ми је...
- Боље да он ништа не зна, а сутра ћемо све фино прегледати, па све по протоколу! Ако
треба операција, оперисаћемо!

Није ми било драго што остајем сам у кући. Још сам био мали. Али, све се наједном

промијенило! Послије кречења, ствари су у кући стајале тамо гдје им није било мјесто. Нека
чекају Азру. Она једина зна овдје да направи ред. Покривен деком заспим склупчен, мањи од
маковог зрна, као да сам желио назад у мајчину утробу. Бринуло ме како ћу да се пробудим.
Криво ми је што нема никога да ми ујутро дозволи десет-петнаест минута дуже спавање.
Није ни требало.
На већ отворене очи пао је први сунчев зрак, будилник је скакао по тацни за кафу.

Температура је била у паду, а ја сам брже него иначе обавио све јутарње радње. На излазу из
куће појавио се необријани отац. Вукао је кофер и пољубио ме у потиљак задржавајући дах
да не осјетим алкохол.
- Мали, гдје ти је мати?
- Ту је... мислим, отишла је на пут!
- Она отишла на пут?! Како то, ту је, а отишла на пут?
- У мађарску бању Печуј!

- То нешто изненада!
- Није изненада, то је планирано ихи-хи давно! Са сестром је о томе причала!
- Ако, треба, нека остане дуже, њу мучи реума! А ти, у школу?
- Нажалост!
- Ево ти књига о биљкама, нисам знао да цвиле, пате кад их тргају!
- Јел’се свађају?

- То не пише! Кад заврши настава, водим те на колаче!
- Код Реше или у „Оломан“?
- Шта ти више лежи!
На излазу из хаустора стајала је комшиница Нада. Намигнула ми је.
- Отац не смије да зна за мајчину болницу!
- Ништа не брини, знам!
За вријеме наставе нити шта видим нити кога чујем. Гледам у књигу о биљкама. Стварно

цвиле када их береш и сијечеш. Бољи сам од биљака. Откако је Азра у болници, ја не цвилим
нити ми пада на памет да будем нешто друго. Посебно не оне глупости, шљива, крушка или
барем трешња. Човјек свашта прича када је мали!
Шта да смислим и како да увјерим Брацу да је Азра продужила боравак у Мађарској! На
срећу, често је причала о бањи!
Разредница, Ремац Славица, пустила ме са посљедњег часа да бих стигао у болницу за

вријеме редовне посјете.
- Реци јој да сам и ја оперисала жуч, није то ништа, само неће смјети да једе жуманце!