Page 34 - Emir Kusturica - Sto jada

Крај кревета стоји мој отац, Брацо Калем, и чека ме. Као да га је инфаркт подмладио.
Одмах ми на ум паде - жути жутују, а црвени путују! Нема ништа од тога!
- Је л се Азра вратила из Мађарске?!
- Јавила се телефоном, каже да ће остати до краја недјеље и пита како си ти.

- Ниси јој ваљда реко за мене?
- Неее! Кажем да дођеш с посла, спаваш, па тарли-тарли! Што, је ли то погрешно?
- Как’и погрешно, само немој да се џаба живцира... У праву је Азра, боље је кад иглице
шкрипе под ногама послије сахране, замисли, ако умрем, ваља вам на Баре у оно блато.
- О смрти све најгоре!
- Како ти кажеш!
Отац ме загрлио и привукао на груди. Тешко дише. Угледам сузу на јастучници док ме он

грли. У ствари, не жели да му видим лице.
- Нема плакања! - кажем и бришем му сузе чаршавом.
- Реци Азри да ћемо од оне њене луде тетке из Вакуфа купити стан у Херцег Новом, па
нека иглице крцкају под ногама за живота!
- Биће јој драго!
Грлим га колико могу јаче, да осјети како сам одрасто, а он ме прати ходником до

излаза.
- Курир из Извршног вијећа донио твоју плату, питао шта ће с тим парама, а ја кажем:
„Питајте мајку кад дође, ја не знам!“
- Какве она везе има с мојом платом?
- Не знам!
- Нема никакве! Гдје ми је плата? - загрлио ме и дланом је дирао своју плату кроз
кошуљу око мог појаса.

- Твоја плата је... па тамо гдје јој је мјесто.
- Гдје?
- Вратио је курир назад у Вијеће!
- Пријатно ме изненађујеш, ниси ти више мали, зрео си за своје године, браво!
Инфаркт не може да убије мога оца, сада је већ сасвим јасно.
- Знаш, ја Азри дам колико треба за храну и за стан, од вишка правим црни фонд!

- Шта ти је то?
- Па, не дај боже тешких времена, не знаш ти која су сиротиња били наши родитељи...
Није ме занимало шта су му ти црни фондови. Мени је за данас било доста болнице.
Пољубио сам оца, а он ме испратио до врата. Низ болничке степенице лако се трчи. Чак и
овдје мислим о женским кољенима која се открију више или мање у зависности од дужине
корака. Наравно, када оне иду узбрдо!
Из парка се видјело како Брацо стоји на прозору и маше. Ја му одмахујем и гледам гдје да

шмугнем. Тек на крају парка непримјетно се пребацим на другу страну пута, назад у зграду
гдје је лежала Азра! Провирим кроз стаклена врата у собу и видим да она спава. Лакнуло ми
што не морам више да причам.
Док се пале неонска свјетла у улици Ђуре Ђаковића, није ме страх што почиње ноћ.
Навикнут на новац који додирује моје тијело у чарапама, свуда око појаса и у гаћама, на путу
од градске болнице до куће, прелазим црту која раздваја периферију од града. С једне стране

високе металне бандере са много свјетла, са друге стрмо степениште, једва освијетљено.
Оно свјетиљки што је некад постављено полупали пијани младићи.