Page 32 - Emir Kusturica - Sto jada

ми било јасно шта се догодило. Када су у ходник ушли доктор и два медицинска техничара,
рођак Недим ме загрлио. Моје срце је убрзавало са радом, али ми није тјерало сузу на око.
Како је ово могуће? Бездушан сам, ето зато не плачем!
- Све ће бити у реду! - рекао је доктор док су техничари износили оца из куће на

фелтрангама. Када је унесен у кола Хитне помоћи, сирена је почела да завија. То ми је пало
најтеже.
Очи су се саме склопиле од замора.
Пробудио ме загрљај рођака Недима који је рекао:
- Стара ти је успјешно оперисана, а Брацо је на интензивној њези! То ти је тако, па ти
види!
- Хоће ли преживјети?!

- Па преживио је!
- Неће умријети! - рекао сам, а Недо ме шоферским рукама тада загрлио тако снажно да
ми је на тренутак прекинут дах, али не и осјећај туге.
- Неће, али мораће да се чува! Још неколико дана не смије нико да га види да се не би
узнемирио!
Сива сарајевска јесен, а ја сам-самцат. Не знам да ли сам још мали. Ни трага од

свјетлости што од јабланова направи стабла која се утркују ко ће брже и даље према небу.
Нема више узбуђења која проносе дјевојке и жене што им се, док ходају, сукње задижу
зависно од дужине корака и краткоће сукње.
Буђење је било лако. Кроз прозор се видио рођак Недо. Упртио мањерке на којима је
писало ГП „Враница“. Ушао је у кућу и рекао:
- Нама не требају, прешли смо на теренску кантину, а теби је главна ствар да ти се ручак
не проспе!

Поново ме загрлио, али тако снажно да сам пожелио да га више никада не видим.
Отишао је машући. Викао је са степеништа:
- То ти је тако, па ти види!
У један и десет звони школско звоно.
- Није, ваљда, карцином - мислим и не знам како, враћају ми се у главу она кољена која
пролазе испред мојих прозора.

Испред улаза у нашу кућу сједи неки човјек. Мршав и проћелав са црним брковима које
фарба, пуши „мораву“ без филтера и сједи на бетонском степенику.
Комшиница Нада приноси му штокрлу, а он се диже и премјешта.
- Прехладићеш се, болан не био! - рече му она, а онда се обрадова кад је угледала да
долазим. - Стигла ти је оцу плата, ја не могу да примим, немам право потписа!
- Немам ни ја!
- Немој, мали, зајебавати, нећу ваљда с толиким парама назад! Хоћеш ли да ме неки

лопов звекне по глави! Шврљни овдје, па да ја бришем!
- А шта ћу с парама? Функционерска плата није мала!
- Све се данас потроши.
Док ми је предавао коверту потури ми папир и ја, како он рече, шврљнем. Курир се
изгуби низ степенице. Уђем у кућу и одмах ставим коверту у нахткасну на страни гдје је
спавао Брацо. Кренем напоље, а онда угледам одшкринут прозор.

- Ко зна ко је онај курир? Можда се он и не шали кад каже да неко може да украде очеву
плату? Зашто то не би могао да буде управо он? - помислио сам.