Page 30 - Emir Kusturica - Sto jada

низ алеју поред Грађевинског факултета, гдје је Азра радила у рачуноводству. Звонило ми је
у глави оно - карцином. На углу крај трафике, по договору, чекао ме је Брацо. Сједио је већ
за столом:
- Како је било у школи?

- Добро!
- Сада једи колико хоћеш!
Устао је и вратио се с тањиром на којем су биле четири кремпите, двије тулумбе, двије
шампите и двије бозе. Сластичар Решо је мрзио никотин, па је Брацо пушио напољу и гледао
кроз прозор како једем. Већ на посљедњој кремпити сузе су ми текле низ лице и падале на
суву кору кремпите. Кад је видио како плачем, ушао је у сластичарну и сјео за мој сто. Ипак
сам мали. Први пут откако је Азра у болници, плачем. Сузе су капале по кори кремпите и то

ми је, наједном, било смијешно. Брацо ме погледао и отишао да плати рачун.
- Што плачеш?
- Мајка једног мог друга има карцином.
- Рак? Ух, не дај боже никоме.
- У ствари, сумњају да има рак, па се том другу стисло у души, а мени га жао!
- Како неће. Хајд стани сад! - брисао ми је сузе краватом и то ме засмијало.

- Ево не плачем, а ти...
- Шта ја?!
- Обећај да нећеш вечерас на тарли-тарли?!
- Ма јооок, само мала шетња до чаршије да ухватим ваздуха!
- Хоћу и ја с тобом?!
- Не може, ниси написао задаћу!
Зашто сваку ноћ мора да изађе и да не буде у кући! Важнији му је тарли-тарли од мене.

Сада потпуно разумијем Азру! Измигољих из његовог загрљаја, али ме он послије првог
корака ухвати за раме.
- Ти нас не волиш! - рекао сам.
- Мали, јеси ли ти то дрзак?
- Ма теби се чини! - проциједим и потрчим Сутјеском према Кључкој улици, љут ко
пушка што не идемо заједно кући. Није му било лако да ме стигне. Тек на пола степеништа

ме ухвати за руку:
- Стани, не могу више!
Као да је дисао на туђа плућа, шкрипало му је из грла. Загрлио ме је и схватио колико ми
је било важно да сада не оде од мене и да заједно кренемо кући.
Кад је откључао врата наше куће, било нам је тешко. Окречена али пуста кућа! Још је
једино било добро што су ствари у нереду послије кречења прекривене најлоном и што ме је
брзо преварио сан. Док ми је Брацо свлачио ципеле, будност ме издала, очи се склопиле, већ

сам спавао.
Тек послије поноћи, пробудила ме снажна лупа, као да су од ударца попуцала стакла на
хаусторским вратима. Затим се чула гласна псовка. У трокрилном огледалу крај нахткасне
видјело се како мој отац у ходнику једва стоји на ногама, љуља се и циља да уђе унутра.
Његов дух је управо крахирао под тежином трбушастог тијела. Због превеликог пића повукла
га је маса унатраг, па је улетио у кухињу и пао на кауч.

- Јебем ти кречење - рекао је.
Говорио је успорено као онај Рус који објављује упад совјетских јединица у Берлин. Уста