Page 31 - Emir Kusturica - Sto jada

покушавају да изговоре ријечи брзином коју не дозвољава мозак.
- Што ли ово нема Азре из Печуја?!
Како се прича с пијаним оцем? Покушавао је у исто вријеме да скине капут, укључи
шпорет и да подгрије вечеру. И као што је тријезан знао да прича преко залогаја, сада се

заплитао о властите мисли, није успијевао да се скине нити да укључи шпорет. Онда је
укључио ринглу, али му се запетљао полускинути капут, па је срушио све што је стајало на
шпорету. Придигао се и почео да купи тањире, а сарму која је испала враћао је у шерпу као
дијете, у стилу - ништа се није десило!
Кроз одшкринута врата пружао се невиђен призор. Полусвучених панталона Брацо клечи
на патосу, тијелом наслоњен на кауч и спава! Ручак који је коначно поставио на ринглу брзо
је почео да се пуши. Стан је смрдио на спаљени купус. Није било тешко придићи га на кауч,

али је скидање пантола и кошуље било права радна акција. Кркљао је и отимао се, млатарао
рукама. Мени се чинило да му није добро. Сједио сам на столици и гледао у његове груди.
Неравномјерно су се дизале и спуштале, горе-доле.
- Дише или не дише? Дише или не дише?!
Савладао ме сан. Само што ми је глава пала, чуло се лупање на вратима.
- Ко је?

- Ја сам, Недо! Отвори, Алекса... Како је тетка?
- Каже доктор да је операција добро прошла, чекају налазе... па ће знати колико још треба
да лежи... Слушај, пробо сам оно у врућој води!
- Како је било?
Приближим се и шапнем му на ухо, а он рече:
- То ти је тако, па ти види!
Прекинуло нас је Брацино кркљање, па онда тренутак тишине. Недо је отрчао у кухињу.

- Жут је ко лимун, дај воде, брзо!
Из ходника се видјело како на каучу лежи отац. Дисао је убрзано и гушио се. Није ме
видио.
- Умријех, Алекса, зови Хитну!
- Нећеш... Само ми још то треба!
Недо је преполовљеним лимуном масирао очеве груди. Када ми је предао лимун и

отишао да телефонира, није било лако да повјерујем како за један викенд из куће одлазе и
мајка и отац! Са потпуно различитим идејама о важности географије и утицаја средине на
човјека! Притиснуо сам његове груди најјаче што сам могао. Од страха је из мојих руку
стизало више снаге, а отац тај притисак није могао да поднесе:
- Лакше мало, Алекса, лакше, сине!
Недо је окретао телефонски број Хитне помоћи у Вразовој улици, али се нико није
јављао. Ширећи руке, питао сам га шта се дешава, а он је гледао у мене збуњено. Страх се

боље чита у очима великих људи! Уплашио се да нам Брацо не издахне на рукама. Држећи
слушалицу показивао ми је како да нагло пристиснем и нагло пустим очеве груди. Онда је
Недо успоставио везу с дежурним у Вразовој. Отац је губио ваздух и наду да ће преживјети.
Његов поглед се замутио, а ја сам укочено гледао у њега. Почео је да тоне, а онда је Недо
пришао и показао ми на Брацине груди:
- Овдје! Јако га притисни па пусти, неколико пута, брзо!

Објема шакама цимам оца једанпут, двапут, трипут. Четврти удар био је јак и он је
отворио очи. Поново је дисао и са захвалношћу гледао у мене. Моје руке су се тресле, није