Page 31 - Arthur C. Clarke - 2001 : Odiseja u Svemiru

Nemoj ustajati! - pomisli Boumen. Ba{ sme{no. Sumnjao je da mo`e i prstom da mrdne. Prili~no se
iznenadio kada je ustanovio da je to ipak u stanju da u~ini.
Ose}ao se sasvim zadovoljan, ali na izvestan omamljen, glupav na~in. Nejasno je znao da je spasila~ki
brod morao sti}i, da je otpo~eo postupak automatskog bu|enja i da }e uskoro videti druga ljudska bi}a. To je bilo
lepo, ali ga zbog ne~ega nije uzbu|ivalo.
A onda je osetio glad. Ra~unar je, razume se, predvideo ovu potrebu.
"Kraj tvoje desne ruke nalazi se signalno dugme, Dejve. Ako si gladan, molim te da ga pritisne{."
Boumen nagna prste da potra`e unaokolo i oni uskoro napipa{e izbo~inu u obliku kru{ke. Potpuno ju je
smeo sa uma, iako je morao znati da se ona nalazi tu. Koliko li je jo{ samo stvari zaboravio: da li hibernacija
mo`da bri{e pam}enje?
On pritisnu dugme i sa~eka. Nekoliko minuta kasnije jedana metalna ruka pokrenu se iz ku}i{ta i
plasti~na cucla po~e da mu se spu{ta ka usnama. Stao je halapljivo da usisava i topla, slatka te~nost po~e da mu
se sliva niz grlo, vra}aju}i mu izgubljenu snagu sa svakom kapi.
A onda se hranilica ponovo podi`e i on opet ostade da spokojno po~iva. Sada je bio kadar da pokre}e
ruke i noge; pomisao na kora~anje vi{e nije predstavljala nemogu} san.
Iako je ose}ao da mu se snaga brzo vra}a, uop{te ne bi mario ako bi tu ostao doveka da le`i kada vi{e
ne bi bilo spoljnjih podsticaja. A onda mu se obrati novi glas - ovog puta u potpunosti ljudski, a ne sazdan od
elektri~nih impulsa sabranih u celini u memoriji koja je bila vi{e nego ljudska. Bio je to tako|e poznat glas, premda
je proteklo neko vreme pre no {to ga je prepoznao.
"Zdravo, Dejve. Fino se povra}a{. Mo`e{ sada da govori{. Zna{ li gde se nalazi{?"
Mozgao je oko toga neko vreme. Ako je stvarno na orbiti oko Saturna, {ta se dogodilo tokom svih onih
meseci od kako je krenuo sa Zemlje? Ponovo je po~eo da se pita da li pati od amnezije. Paradoksalno, sama ova
pomisao ga je ospokojila. Ako se mogao setiti re~i 'amnezija', onda mu se mozak jama~no nalazi u dobrom
stanju...
Ali jo{ nije znao gde je, a govornik sa druge strane veze mora da je potpuno razumeo njegovu situaciju.
"Ne brini, Dejve. Ovde Frenk Pul. Posmatram tvoje srce i disanje - sve je savr{eno normalno. Samo se
opusti - polako. Sada }emo otvoriti vrata i izvu}i te napolje."
Blaga svetlost ispuni komoru; spram ulaza koji se sve vi{e {irio, on razabra obrise pokretnih obli~ja. I
upravo tog ~asa se}anje mu se potpuno povrati i on shvati gde se, u stvari, nalazi.
Iako se bezbedno vratio sa najdaljih me|a sna i najbli`ih me|a smrti, bio je odsutan samo nedelju dana.
Kada bude izi{ao iz hibernakuluma, ne}e ugledati hladno Saturnovo nebo; ono se i dalje nalazilo vi{e od godinu
dana u budu}nost i milijardu milja daleko. Jo{ je bio u odeljenju za obuku u Sredi{tu za svemirski let u Hjustonu,
pod vrelim Suncem Teksasa.

16. HAL
Ali Teksas je sada bio nevidljiv, pa je ~ak i Sjedinjene Dr`ave bilo te{ko razabrati. Iako je pogon na
plazmu, koji je stvarao nizak pritisak, odavno bio isklju~en, 'Otkri}e' je i dalje hitalo napred, sa vitkim, strelastim
telom okrenutim od Zemlje; sva mo}na brodska opti~ka oprema bila je upravljena ka spoljnjim planetama gde mu
se nalazila sudbina.
Postojao je, me|utim, jedan teleskop koji je neprestano stajao okrenut prema Zemlji. Bio je postavljen
poput ni{ana na rubu brodske uskosnopne antene, obezbe|uju}i da ova velika paraboli~na zdela postojano bude
upravljena ka svojoj dalekoj meti. Sve dok Zemlja bude po~ivala u krstu kon~i}a ovog ure|aja, `ivotna
komunikaciona veza bi}e nenaru{ena i poruke }e mo}i da odlaze i dolaze du` nevidljivog snopa koji se sa svakim
minulim danom produ`avao za vi{e od dva miliona milja.
Bar jedanput prilikom svake smene de`urstva Boumen bi bacio pogled prema mati~nom svetu kroz
teleskop za upravljanje antene. Kako je Zemlja sada stajala ispred Sunca, ka 'Otkri}u' je bila okrenuta njena
no}na polulopta i na sredi{njem displeju planeta je nalikovala na zaslepljuju}i srebrni srp sli~an drugoj Veneri.
Samo se retko kada mogla prepoznati neka geografska osobenost na tom sve manjem luku svetlosti,
budu}i da su ih skrivali oblaci i izmaglice, ali zato je zatamljeni deo diska bio neizmerno o~aravaju}i. Sav je bio
pro{aran ble{tavim gradovima, koji su povremeno buktali postojanom svetlo{}u, a ponekad su treptali poput
svitaca dok bi povrh njih promicali atmosferski poreme}aji.
Bilo je tako|e razdoblja kada je Mesec, kre}u}i se napred-nazad svojom orbitom, obasjavao predeo
poput kakve velike svetiljke, ~ine}i vidljivim zatamljena mora i kontinente Zemlje. Tada bi, uz uzbu|enje koje prati
prepoznavanje, Boumen razabirao poznate linije obala kako se sjaje u toj utvarnoj lunarnoj svetlosti. A ponekad,