Page 26 - Arthur C. Clarke - 2001 : Odiseja u Svemiru

A odakle su mogli sti}i? Da ne poti~u sa samog Meseca? Ne, to je bilo sasvim nemogu}e. Da je ikada
postojao domoroda~ki `ivot na ovom golom i jalovom mestu, on bi bio uni{ten tokom poslednje epohe
obrazovanja kratera, kada se prete`an deo lunarne povr{ine nalazio u stanju crvenog usijanja.
Sa Zemlje? Vrlo neverovatno, premda mo`da ne i potpuno nemogu}e. Bilo koja razvijena zemaljska
civilizacija - po svoj prilici ne-ljudska - u razdoblju pleistocena ostavila bi mnogo drugih tragova svog postojanja.
O tome bismo ve} sve znali, pomisli Flojd, znatno pre no {to smo stigli na Mesec.
Preostaju, dakle, dve mogu}nosti - planete i zvezde. Svi nalazi su se, me|utim, protivili mogu}nosti
postojanja inteligentnog `ivota negde drugde u Sun~evom sitemu - {tavi{e, bilo kakvog `ivota, izuzev na Zemlji i
Marsu. Unutra{nje planete bile su odve} tople, a spoljnje prekomerno hladne, osim ako ne biste zaronili u njihove
atmosfere do dubina gde su se pritisci peli na mnogo stotina tona po kvadratnom in~u.
Posetioci su, zna~i, po svoj prilici do{li sa zvezda - premda je to izgledalo jo{ neverovatnije. Podigav{i
pogled prema sazve`|ima posejanim po abonosnom lunarnom nebu, Flojd se priseti koliko su samo puta njegove
kolege nau~nici 'dokazali' da je me|uzvezdani let nemogu}. Putovanje od Zemlje do Meseca i dalje izgledalo je
veoma upe~atljivo; ali najbli`a zvezda nalazila se na stotinu miliona puta ve}oj razdaljini... Razmi{ljati o tome
zna~ilo je samo tra}iti vreme; morao je da sa~eka dok se ne sakupi jo{ nalaza.
"Molim vas, pri~vrstite pojaseve na sedi{tu i obezbedite od pomicanja sve slobodne predmete", oglasi se
iznenada zvu~nik u kabini. "Pribli`avamo se nagibu od ~etrdeset stepeni."
Na obzorju su se pojavila dva obele`iva~a sa treperavim svetlima i autobus se zaputi izme|u njih. Flojd tek
{to je podesio bezbednosne pojaseve, kada vozilo pre|e rub uistinu stra{nog nagiba i stade da se spu{ta
duga~kom nizbrdicom, prekrivenom o{trim gromadama, koja je bila podjednako strma kao i ku}ni krov. Isko{ena
svetlost Zemlje, koja je dopirala iza njih, sada je veoma slabo osvetljavala predeo, tako da su bili uklju~eni
reflektori na autobusu. Pre mnogo godina, Flojd je imao priliku da stoji na rubu grotla Vezuva i da odatle
posmatra krater; lako je mogo zamisliti da sada ponire u njega, a taj ose}aj nije bio nimalo prijatan.
Spu{tali su se jednom od unutra{njih terasa Tihoa, koja je postajala vodoravna nekih hiljadu stopa ni`e.
Dok su i{li obronkom, Majkls pokaza preko velikog prostranstva ravnice koja se sada raskriljavala pod njima.
"Eno ih", uzviknu on. Flojd klimnu; ve} je zapazio skupinu crvenih i zelenih svetala nekoliko milja ispred i
nije skidao pogled sa njih dok se autobus lagano spu{tao niz strminu. Veliko vozilo o~igledno se besprekorno
nalazilo pod kontrolom, ali on nije predahnuo sve dok se nisu ponovo na{li na ravnom tlu.
Sada je uspeo da razabere, blistavu poput srebrenih mehurova pri svetlosti Zemlje, grupu kupola pod
pritiskom - privremena skloni{ta u kojima su bili sme{teni radnici {to su tu radili. U blizini se nalazio radio-toranj, a
uz to i oprema za bu{enje, skupina parkiranih vozila i velika gomila izlomljene stene, po svoj prilici materijal koji je
iskopan da bi se obelodanio monolit. Taj mali bivak u divljini izgledao je krajnje samotan i veoma podlo`an
dejstvu prirodnih sila {to su be{umno delovale unaokolo. Nije bilo nikakvog znaka `ivota, ba{ kao ni nagove{taja
za{to su ljudi do{li ovamo, tako daleko od doma.
"Mo`ete nazreti krater", re~e Majkls. "Tamo, desno - oko sto stopa od radio-antene."
Tu smo, dakle, pomisli Flojd, dok je autobus prolazio pokraj kupola pod pritiskom, pribli`uju}i se ivici
kratera. Bilo mu se ubrzalo kada se nagao napred da bi bolje video. Vozilo je oprezno stalo da se spu{ta rampom
od utabane stene u unutra{njosti kratera. I tu, ba{ kao {to je video na fotografijama, nalazio se MNT-1.
Flojd se upilji, za`mirka, odmahnu glavom, pa se ponovo zagleda. ^ak i pri blistavoj svetlosti Zemlje bilo
je te{ko videti jasno objekt; prvi utisak koji je stekao bio je da mu je pred o~ima ravan pravougaonik koji kao da je
ise~en iz ve}eg komada indiga; izgledalo je kao da je potpuno li{en debljine. Razume se, posredi je bila opti~ka
varka; iako je posmatrao ~vrsto telo, ono je odra`avalo tako malo svetlosti da mu je mogao videti samo obrise.
Me|u putnicima je vladao potpuni muk dok se autobus spu{tao u krater. Ispunjavalo ih je
strahopo{tovanje, ali i neverica - naprosto su odbijali da poveruju da je mrtvi Mesec od svih svetova mogao da
iznedri ovo fantasti~no iznena|enje.
Autobus se zaustavio na dvadeset stopa od plo~e, i to sa njene naj{ire strane, tako da su svi putnici mogli
da je dobro osmotre. No, izuzev geomertijski savr{enog oblika, malo se {ta drugo moglo zapaziti. Nigde nije
postojalo nikakvo obele`je, niti je krajnja, abonosna tmastost monolita ma gde bila naru{ena. Bila je to sama
kristalizacija no}i i Flojd se za trenutak zapita da li bi to ipak mogla biti neka izuzetna prirodna formacija koju su
sazdali plamenovi i pritisci {to su sudelovali u stvaranju Meseca. Ali ta daleka mogu}nost, znao je, ve} je bila
ispitana i odba~ena.
Na neki signal, reflektori postavljeni po ivici kratera slo`no se upali{e i sjajna svetlost Zemlje namah bi
potrta znatno sna`nijom blistavo{}u. U lunarnom vakuumu snopovi su, razume se, bili potpuno nevidljivi;