Page 76 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

глобалним минусом (варварства и дивљаштва). Универзализам, поступност развоја,
антрополошко јединство људске историје – све то је на философском ступњу одавно
доведено у питање. Леви-Строс је својим истраживањима у структуралној антропологији,
заснованим на изузетно богатом етнографском и митолошком материјалу живота племенâ
Северне и Јужне Америке, убедљиво доказао да концептуални и митолошки системи
“најпримитивнијих” друштава по својој сложености, богатству нијанси, веза и
функционалној разрађености диференцијација нимало не заостају за најцивилизованијим
земљама.
У политичком дискурсу још увек битишу судови о “предностима цивилизације”, али и
то већ изгледа као анахронизам. Суочили смо се са толиким изливом некритичког
незналаштва када су либерал-реформатори покушавали да историју Русије прикажу као
непрекидан низ неиживљеног варварства суоченог са “цватућом и блиставом”, “оствареном”
западном цивилизацијом. Уосталом, и то је било не само проста екстраполација бравурозних
пропагандистичких претензија самог Запада и исход индукције мрежа утицаја, него и облик
руских карго-култова: први “Мекдоналдси”, приватне банке и спотови рок-група на
совјетској телевизији схватани су као “сакрални објекти”.
Изузев тих пропагандистичких клишеа или безнадежне заосталости, у оквиру дискурса
макар издалека обојеног познанством са савременом философијом, али који не противречи
мејнстриму, појам “цивилизације” тумачи се без било каквог моралног набоја, пре као
технички термин, и не подразумева нешто супротстављено “варварству” и “дивљаштву”, већ
другу “цивилизацију”. У познатом, већ спомињаном Хантингтоновом чланку нема ни речи о
“варварству”, он говори искључиво о границама, структурама, особеностима, трвењима и
различитости разних међусобно сучељених цивилизација. И то је особеност не само његовог
становишта или линије која потиче од Тојнбија, коју Хантингтон очито следи. Коришћење
тог термина у савременом контексту већ претпоставља очити плурализам, компаративизам и,
ако хоћете, синхронизам. Ту се непосредно одражавају философска критика и
преиспитивање Модерне, спровођени тисућама разних путева током читавог ХХ века.
Дакле, ако одбацимо рецидиве некритичког либерализма и ограничену наивну
проамеричку (шире – атлантистичку) пропаганду, видећемо да се данас термин
“цивилизација” у оперативној и актуелној политиколошкој анализи примењује углавном
синхроно и функционално за означавање широких и постојаних земљописних и културних
зона обједињених приближно заједничким духовним, вредносним, стилистичким,
психолошким смерницама и историјским искуством.
Цивилизација у контексту XXI века значи управо то: зону трајног и укорењеног утицаја
одређеног социо-културног стила који се најчешће (али не обавезно) поклапа са границама
ширења светских религија. Сем тога, политичко уобличење појединих сегмената који улазе у
цивилизацију може бити врло различито: цивилизације су по правилу шире од једне државе,
и могу се састојати из неколиких или чак многих земаља; штавише, границе неких
цивилизација пролазе кроз земље, делећи их на делове.
Док су се у давнини “цивилизације” најчешће поклапале с империјама и биле овако или
онако политички уједињене, данас њихове границе чине невидљиве линије које се
нерелевантно наслојавају на административне границе држава. Неке од тих држава некада су
улазиле у состав јединствене империје (на пример ислам се проширио готово свугде током
освајања Арапа који су градили светски калифат). Други нису знали за заједничку
државност, али су међусобно били уједињени другачије – верски, културно или расно.

Криза класичних модела историјске анализе (класне, економске, либералне,
расне)

Дакле, установили смо да је у употреби термина “цивилизација” у ХХ веку и у оквиру
критике Модерне дошло до квалитативног помака ка синхроничности и плуралности. Али
можемо да начинимо још један корак и покушамо да схватимо зашто је заправо та употреба