Page 53 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

модернизације традиционалних друштава, која је могла да усклади поштовање сопствених
геополитичких интереса, делимично очување локалних традиционалних вредности са
моћним позајмљеним апаратом модернизационих и заправо западних идеја, структура,
установа и теорија. Према томе, марксизам – совјетски, кинески (маоизам), вијетнамски,
севернокорејски итд. – треба сматрати варијантом егзогене модернизације, о којој је већ било
речи. Уз то, тај пројекат се са становишта технолошке и идеолошке конкуренције показао
релативно успешним.
Иако је догматски марксизам претендовао на то да замени капитализм када овај
достигне пресудан ступањ свог развоја, у пракси је испало сасвим другачије: комунистичке
странке победиле су у оним друштвима где је капитализам био у заметку, док је
традиционално друштво (пре свега аграрно) преовладавало и у економском и у културном
смислу. Другим речима, остварени, победнички марксизам оповргавао је теорије свог
идејног утемељивача, и напротив, историја капиталистичких друштава показује да је време
оповргло Марксова пророчанства о неминовности пролетерских револуција у њима. Маркс је
инсистирао на томе да не може бити пролетерске револуције у Русији (ни у другим земљама
са претежно “азијским начином производње”), али је она остварена управо овде, док се у
друштвима са развијеним капитализмом ништа слично није десило.
Из тога се намеће само један закључак: марксизам у комунистичким режимима није
био оно што је сам о себи проглашавао него само модел егзогене модернизације, у којој су
западне вредности преузимане тек делимично и прећутно спајане са месним верско-
есхатолошким и месијанским струјама. У целини је тај поступак особене модернизације –
алтермодернизације на социјалистички (тоталитарни) а не капиталистички (демократски)
начин – служио за заштиту геополитичких и стратешких интереса самосталних држава које
су настојале да одбију колонијалне нападе Европе и (касније) Америке.
Стратешки блок образован око СССР-а, авангарде те алтермодернизације, назван је
после Другог светског рата “Истоком”. Иако се заправо радило о варијанти егзогене
модернизације, формално се вредносни систем марксизма заснивао на парадигми Новог доба
у истој мери као и капиталистичка друштва. У политикологији Јалтинског раздобља уместо
формуле “Исток” (“комунистички Исток”, “Источни блок”) понекад је употребљаван израз
“Други свет”, што је кудикамо тачније и обухвата земље које су спровеле убрзану
индустријализацију са делимичном и врло особеном модернизацијом (комунистичког
правца) и – што је најважније! – успеле да сачувају геополитичку самосталност, избегавши
отворену колонизацију (или ослободивши се од ње).

У том случају појам “Трећи свет” стиче смисленост.

“Први свет”, то јест “Запад” у терминологији послератног раздобља, чине земље с
ендогеном модернизацијом (Европа, Америка), као и једини случај егзогене али технолошки
врло успешне модернизације у окупираном Јапану, који је успео да унутрашњу енергију
освојене нације усмери на дивовски економски скок по западним мерилима. Али при том је
Јапан изгубио геополитичку самосталност и у стратешком смислу постао покорна и
поткопана колонија САД.
“Други свет” чине земље егзогене модернизације којима је успело да искористе
тоталитарно-социјалистичке методе модернизације са делимичним и релативно успешним
позајмљивањем западних технологија и очувањем независности од капиталистичког Запада.
То се у појмовима Јалтинског света звало “Истоком”.
И најзад, “Трећи свет” је уопштавао земље егзогене модернизације које су заостале у
развоју и од “Првог”, и од “Другог” света, нису поседовале пуновредну сувереност, сачувале
су начела традиционалног друштва и биле принуђене да зависе било од “Запада”, било од
“Истока”, као полузависне колоније једног или другог.
Дакле, ако ограничавамо наше разматрање условима “хладног рата” (двополарног
света), онда ће појам “Запад” у том случају бити синоним капиталистичког табора – “Првог