Page 27 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

присталица; Попер, Хајек, Кон, Арон – од стране критичара.
Национал-комунизам је владао у СССР-у, комунистичкој Кини, Кореји, Вијетнаму,
Албанији, Кампучији, као и у многим комунистичким покретима трећег света – од
мексичких “чиапос” и перуанског “Камино луминосо” до Курдске радничке странке и
исламског социјализма. Левичарских – социјалистичких – елемената било је и у
Мусолинијевом фашизму, и у Хитлеровом националсоцијализму, али су у том случају ти
елементи били фрагментарни, несистематизовани и површни, испољавајући се више у
маргиналним или спорадичним појавама (левичарски италијански фашизам у његовој раној
футуристичкој фази и Италијанска социјална република, левичарски антихитлеровски
националсоцијализам браће Штрасер или антихитлеровска илегала национал-бољшевика
Никиша и Шулце-Бојзена итд.). Премда би, рекло би се, по формалним обележјима и називу
требало да у ту категорију убројимо националсоцијализм, али социјализма као таквог у
чистом виду тамо није било – пре етатизам помножен са бајалицама архаичних енергија
*
етноса и “расе”. Али у совјетском бољшевизму, који је сменовеховац Николај Устрјалов
сасвим тачно препознао као “национал-бољшевизам”, сасвим очигледно су присутна оба
начела: и социјално, и национално, премда овога пута управо “национално” није
концептуално уобличено.
Све досад многи политички покрети, на пример у Латинској Америци, надахњују се
управо тим комплексом идеја, а политички режими Кубе, Венецуеле или Боливије (Ево
Моралес – први властодржац индијанског порекла у Јужној Америци) или Ољанта Умала,
чије присталице само што нису освојиле власт у Перуу, и други национал-комунистички
покрети представљају пуновредне политичке реалије. На њима је или већ засновано
друштвено уређење, или се то сасвим може десити у блиској будућности. И свугде где
комунизам има стварних изгледа, тамо имамо посла с левим идејама, помноженим са
националним (етничким, архаичним) енергијама и оствариваним у условима традиционалног
друштва. То је у суштини неортодоксни марксизам, својеврсни национал-марксизам (ма како
он сам себе оцењивао). А тамо где постоје сви класични предуслови за остваривање
(индустријско друштво, развијена индустрија, градски пролетаријат итд.), тамо
социјалистичких револуција није било (изузев краткотрајне Баварске републике), нема их и
највероватније их никада неће ни бити.
Смисао левог национализма (национал-гошизма) састоји се у мобилизацији архаичног
начела (по правилу локалног) ради избијања на површину и истицања у друштвено-
политичком стваралаштву. Овде долази до изражаја социјалистичка теорија која служи као
својеврсни “интерфејс” за те енергије, које би без њега биле принуђене да остану строго
локалне појаве, а захваљујући марксизму – премда на особен начин схваћеном и
протумаченом – тим националним енергијама је омогућено да опште са другим појавама
сличне природе али другачије структуре, па чак и претендују на универзалност и планетарни
обухват, захваљујући социјалистичкој рационалности преображавајући подгрејани
национализам у месијански пројекат.
Замашно искуство СССР-а показује колико свеобухватна може бити национал-
комунистичка иницијатива, која је малтене на читаво столеће створила темељну главобољу
читавом светском капиталистичком систему. А Кина и данас у новим условима – све више
наглашавајући управо националну саставницу свог друштвено-политичког модела – доказује
да тај темељ, благовремено и обазриво преображен, може да остане конкурентан чак и после
светског тријумфа либерал-капитализма. Искуство Венецуеле и Боливије са своје стране
показује да национал-комунистички режими настају и у наше време и доказују своју
животну способност суочени с озбиљним притиском. Северна Кореја, Вијетнам и Куба и
даље чувају свој политички систем још из совјетског доба, не предузимајући тржишне
реформе попут Кине, нити препуштајући своје позиције попут СССР-а.

* Сменовеховац – присталица дела руске беле емиграције који је Нову економску политику (1921–1936) сматрао
путем у рестаурацију капитализма и стога био склон признавању совјетске власти. Име потиче од назива
зборника „Смена међаша“ (прим. прев.).