Page 30 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

стаљинизма и совјетског искуства).
Дакле, “нова левица” је срочила опсежан пројекат “исправне” будућности, у коме
средишње место заузимају:
• одрицање од разума (позив на свестан избор схизофреније код Делеза и Гватарија);
• укидање човека као мере ствари (“смрт човека” код Бернара-Анрија Левија, “смрт
аутора” код Ролана Барта);
• превазилажење свих сексуалних табуа (слобода избора пола, укидање забране
инцеста, одбијање признања да настраности јесу настраности итд.);
• легализација свих врста дрога, укључујући тешке;
• прелазак на нове облике спонтаног и спорадичног битка (Делезов “ризом”);
• рушење структурисаног друштва и државе у корист нових слободних анархистичких
заједница.
Политичким манифестом тих тенденција може се сматрати књига Антонија Негрија и
Мајкла Харта “Империја”, где су дате примитивно упрошћене тезе савремене “нове левице”.
Глобални капиталистички систем Негри и Харт називају “Империјом” и поистовећују са
глобализмом и америчким светском превлашћу. По њиховом мишљењу, глобализам ствара
услове за универзалну планетарну “револуцију мноштава” која ће, користећи свеопште
обележје глобализма и његове могућности комуникације и ширења отворених знања,
створити мрежу светске саботаже – за прелазак са човека (који је субјекат и објекат насиља,
хијерархијских односа, експлоатације и “дисциплинских стратегија”) на постчовека
(мутанта, киборга, клона, виртуела) који слободно бира пол, спољашњост и индивидуалну
рационалност по сопственом нахођењу и за сваки временски размак. То ће, сматрају Негри и
Харт, довести до ослобођења креативних потенција “мноштава” и једном разнети глобалну
моћ “Империје”. Та тема често је коришћена у кинематографији у популарним филмовима
“Матрица”, “Борилачки клуб” итд.
Антиглобалистички покрет у целини окренут је управо таквом пројекту будућности. И
скупови попут “Конференције у Сао Паулу”, где су антиглобалисти први пут покушали да
назначе општу стратегију, сведоче да нови левичарски пројекат напипава облике конкретног
политичког остваривања. Читаво мноштво конкретних радњи – геј-параде, еколошке акције,
антиглобалистичка иступања и погроми, немири по емигрантским предграђима европских
градова, побуне “аутономних” ради заштите сквотова, широки социјални протести нових
синдиката који све више подсећају на карневал, покрет за легализацију дрога, еколошке
протестне акције итд. – уклапају се у тај правац.
Штавише, постмодернизм као уметнички стил који је постао мејнстрим савремене
западне уметности, изражава управо ту “нову леву” политичку философију, улазећи кроз
слике, дизајн или Тарантинове и Родригесове филмове у нашу свакодневицу, без претходне
политичко-философске анализе, престижући свесни избор, намећући нам се мимо наше
воље. То је праћено и масовним ширењем виртуелних комуникационих технологија које у
самом свом систему прећутно носе позивање на Постмодерну, расипање на постљудске,
хедонистичке фрагменте. SMS и MMS поруке, блогови и видео-блогови Интернета, флеш-
мобови и друге уобичајене занимације савремене омладине у суштини представљају
спровођење појединих страна “новог левичарског” пројекта – истина, засад контролисаног од
стране буржоаског система који се радо богати на моди, овога пута задатој од његовог
скривеног противника.
Овде треба нешто рећи о односима “нове левице”, антиглобалиста према савременим
либералима и глобалистима. Као што је својевремено Маркс сматрао да је капитализм и
поред свих својих ужаса прогресивнији од феудализма и Средњовековља (јер приближава
долазак социјализма), тако су и савремене постмодернисте и “нова левица”, жестоко
критикујући “Империју”, донекле са њом солидарне зато што она, по њиховом мишљењу,
појачавајући отуђивање и пооштравајући своју планетарну диктатуру, потајно спрема
“светску револуцију” мноштава.