Page 24 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

• пост-социјалдемократе (присталице “трећег пута”, по Гиденсу).

Европске ортодоксне марксисте

Оне по инерцији постоје у европским земљама, као и у САД и земљама трећег света,
настављајући одбрану основних поставки марксистичког учења. Често имају политичка
остварења у комунистичким странкама које исповедају одговарајућу идеологију. У већини
случајева те ортодоксне марксисте унеколико ублажавају (у духу еврокомунизма)
радикалност Марксовог учења, одричући се позивања на револуционарни преврат и
успостављање диктатуре пролетаријата. Као најтрајнији облик марксистичке ортодоксије
показао се троцкистички покрет (IV Интернационала) готово незахваћен распадом СССР-а и
сломом совјетског система, пошто је одувек полазио од оштре критике совјетског уређења.
Значајно је да на најортодоксније Марксове следбенике наилазимо у оним земљама где
није било пролетерских социјалистичких револуција, премда је сам Маркс предвиђао да је
управо у индустријски најразвијенијим земљама с изграђеном капиталистичком економијом
тим револуцијама и суђено да се остваре. Европски марксизам се у извесном смислу помирио
с тим да се марксистичка предвиђања нису остварила тамо где је по свој логици требало да
се остваре, већ тамо где се (следећи строгу линију Маркса–Енгелса), напротив, ни у ком
случају нису могла остварити. Одбацујући совјетско искуство као историјску натегнутост, та
подврста старих десничара готово да не верује у успех марксистичких пророчанстава већ
наставља одбрану својих погледа пре као верност “моралном осећају” и “идеолошкој
традицији” него озбиљно рачунајући на револуционарни устанак пролетаријата (који у
савременом западном свету као класа, видимо, више не постоји – до те мере се стопио са
ситном буржоазијом).
Главна мана западних ортодоксних марксиста састоји се у томе што и даље оперишу
терминима индустријског друштва, док је западноевропско и поготово америчко друштво
прешло на квалитативно нови стадијум – постиндустријског (информационог) друштва, о
коме код класика марксизма малтене ништа није речено, изузев магловитих интуиција
младог Маркса о “реалној превласти капитала”. Последње – ако изостану или пропадну
социјалистичке револуције – може да замени “формалну превласт капитала”,
карактеристичну за индустријско раздобље. Али ни те фрагментарне опаске по правилу не
изазивају велико занимање оних ортодоксних нити су у жижи њихове пажње.
Постепено се губи прогностички и политиколошки значај таквог старомарксистичког
дискурса, што значи да је немогуће говорити о њиховим идејама као о “пројекту” –
“левичарском пројекту”. При том њихове критичке опаске упућене капиталистичком
систему, морални погледи, солидарност са унесрећенима и критика либерализма могу да
изазову одређено занимање и наклоност. Представници тог правца готово увек се с
неповерењем односе према другим антилибералним снагама, затворени су за дијалог и
наочиглед се изопачују у секту.

Европске социјалдемократе

Од ортодоксних комуниста унеколико се разликују европске социјалдемократе. Та
политичка струја такође се издвојила из марксизма, али је већ од времена Кауцког изабрала
еволуциони а не револуционарни пут, одрекавши се радикализма и поставивши себи за циљ
да утиче у левичарском кључу (социјална правда, “држава благостања” – Etat-Provedance,
Wellfare State итд.), парламентарним средствима и организованим синдикалним покретом. Та
верзија старе левице постигла је значајне успехе у европским земљама, у одређеној мери
предодредивши друштвено-политички лик европског друштва – што се оштро разликује од
САД, где, напротив, несумњиво преовладава десни либерални модел.
Смисао социјалдемократског правца старе левице сада се своди на одабир економских
теза супротних либералним тенденцијама. Социјалдемократе су за: