Page 31 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

Левица у савременој Русији

Сада, на крају, неколико речи о томе како стоје ствари с левицом у савременој Русији.
У пракси видимо да од “старе левице” у пуном смислу те речи код нас нема ни трага ни
гласа, као што га није било ни и у совјетско време. Скупину совјетских марксиста-
дисидената (Зиновјев, Шчедровицки, Медведев) не рачунамо, будући да им није успело да
створе никакву значајну школу.
Национал-комунисте, напротив, представљају широке и социјалне, и психолошке, и
*
политичке слојеве, чију перјаницу сада представља КПРФ . Будући да читава совјетска
историја – обележена победом социјализма (поуздани знак деловања архаичног начела) –
представља историју несвесног национал-гошизма, толико постојана тенденција не чуди.
У прво време док је Зјуганов стварао КПРФ (не без извесног учешћа Проханова и мене,
што се изражавало у становишту листа “Дан” (“Сутра”) почетком 1990-их) било је покушаја
да се појми и концептуално процени постојање националне саставнице у совјетском
светоназору (национал-бољшевизам), али је руководство КПРФ ту иницијативу убрзо
занемарило, заузето неким другим – за њега изгледа важнијим – пословима. Уосталом, на
ступњу реторике и почетних реакција руске комунисте у сваком смислу иступају као окорели
националисти-конзервативци, а каткад и “православне монархисте”.
Штавише, просечни житељи Русије – поготово средње и старије поколење – већином су
несвесне национал-гошисте. Они тај комплекс идеја подржавају кад год им се пружи
могућност (странка “Отаџбина”), и у том кључу тумаче штошта што нема никакве везе с тим
(социјални конзервативизам “Јединствене Русије”, па и самог Путина). Управо те
маргиналне скупине које, опонашајући европски неонацизам, покушавају да реч
“националсоцијализам” унесу у свој назив, никада нису биле “национал-гошисте”, будући да
подражавају (по правилу услед душевне мањкавости) гаџете хитлеровског режима, као да се
и даље играју у песку са фигурицама војника или гледају серију “Седамнаест тренутака
**
пролећа” , дивећи се попут гаврановог крила црној униформи Милера кога глуми Леонид
Броњевој. Пројекат Национал-бољшевичке странке, који сам својевремено намеравао да
претворим у аутентичан руски свесни национал-гошизам с ослонцем на теорије Устрјалова,
Никиша и левичарских евроазијаца, авај, изродио се крајем 1990-их у хулиганску,
бесмислену творевину, а потом сасвим прешао да служи антируским наранџастим
ултралибералним снагама (на јасле Запада, што потпуно противречи основним смерницама
“национал-бољшевизма” који је и у теорији и у пракси свесно левичарски – што значи строго
антилиберални, руски родољубиви – према томе антизападни – пројекат).
“Нова левица” и постмодернисте у политичком спектру Русије готово да нису
заступљене, философски дискурс Постмодерне за њих је исувише сложен. Шачица “свесних”
(“репрезентативних”) антиглобалиста постоји, али је више позната на Западу и не
представља ништа озбиљно (ни у организационом, ни у теоретском смислу). У руској
уметности – посебно у Центру савремене уметности “Винарија” или у галерији Гељмана, као
и у руској кинематографији – постмодернистичке тенденције су, напротив, прилично
видљиве, и њихови уметнички изрази каткад су упечатљиви. Књиге Сорокина или Пељевина
представљају Постмодерну у књижевном облику.
Штавише, просечан уметнички или чак технолошки (што је још важније!) производ
Запада носи у себи знатан набој потајне Постмодерне, насељавајући самим тим руски
културни простор дејственим знацима искованим у стваралачким лабораторијама “нове
левице”, које потом глобална индустрија ставља на текућу траку, извлачећи из њих
краткорочну корист (и постепено подривајући своја начела). Русија је овде у улози инертног
потрошача који не схвата политички и идеолошки значај онога што стиче аутоматски –
следећи моду или светске трендове (заборављајући да сваки тренд има, како кажу

* Комунистичка партија Руске Федерације (прим. прев.).
** Незаборавна серија о официру Штирлицу, руском шпијуну у фашистичкој Немачкој, о чему сведоче вицеви
који се и дан-данас причају (прим. прев.).