Page 29 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

првобитним структурализацијама у раном детињству. На то се надовезује хајдегеровски
модел, где као “база” служи чињеница “чистог бивствовања” – Dasein (“ту-битак”). “Нова
левица” је све подврсте одгонетања “базе” сводила на уопштавајућу схему где је улога “базе”
као такве – независно од конкретне философске тенденције – пренета на појам “структуре”.
“Структура” – то су истовремено и производне снаге одражене у производним односима, и
подсвест, и “воља за власт”, и Dasein.
Основна идеја “нове левице” сводила се на то да буржоаско друштво представља исход
вишестраног “насиља” и “гушења” – од стране “надградње” (буржоаског политичког
система, свкидашње свести, владајућих елита, општеприхваћених философских система,
науке, друштва, тржишне економије итд.) – “базе” или “структуре” (такође врло широко
схваћених – укључујући “несвесно”, “пролетаријат”, “телесност”, “масе”, искуство изворне
егзистенције, слободу и правду). Према томе, за разлику од старе левице, “нова левица” је
започела систематски пресудан напад на капиталистичко друштво из свих праваца одједном
– од политике (догађаји из маја 1968. године у европским престоницама) до културе,
философије, уметности, саме представе о човеку, разуму, науци, стварности. Током тог
огромног интелектуалног рада (на који, узгред, ни стара левица, ни национал-гошисте
уопште нису обраћале пажњу) “нова левица” је дошла до закључка да је капитализам не само
“друштвено-политичко зло” него темељни израз глобалне лажи у погледу човека,
стварности, разума, друштва и, према томе, у капиталистичком друштву као у резултујућем
моменту усредсређује се сва историја отуђивања. “Нова левица” оживела је Русоове идеје о
“племенитом дивљаку” и предложила развијену панораму оног идеалног друштва где нема
ни експлоатације, ни отуђивања, ни лажи, ни гушења, ни истискивања, по аналогији с
архаичним скупинама којима је својствена “економија дара” (Марсел Мос).
Анализа “нове левице” показала је да ново доба не само што није остварило у пракси
своје “ослободилачке” пароле, већ је диктатуру отуђивања учинило још суровијом и
одвратнијом, премда скривеном иза “демократског” и “либералног” прочеља. Тако је настала
теорија Постмодерне заснована на томе да у самом основу слике света, науке, философије и
политичких идеологија, изграђених још у освит епохе Модерне или током њеног развоја,
леже натегнутости, погрешке, заблуде и “расистичке” предрасуде, које чак и теоретски
блокирају могућност ослобођења “структуре” (“базе”) од диктатуре “надградње”. То је
довело до преиспитивања философске традиције Новог доба са “раскринкавањем” оних
механизама у којима су усредсређена чворишта отуђивања. Таква пракса добила је назив
“деконструкција”, што претпоставља помну и брижљиву структуралну анализу контекста из
кога потиче ова или она идеја, са подробним издвајањем садржајног језгра из слоја пâтоса,
морализаторства, реторичких фигура и свесних извртања. Фуко је у “Историји лудила” и
“Рађању клинике” показао да савремени однос према менталним поремећајима и, шире,
према болести као таквој носи сва обележја интелектуалног “расизма”, “апартхејда” и других
тоталитарних предрасуда, што постаје очигледно у изједначавању болесника са злочинцима
и структурној истоветности казнених и здравствених установа, које су у првим етапама
Новог доба биле једно те исто.
Показало се да је буржоаско друштво, и поред његове мимикрије и “демократског”
прочеља, “тоталитарно” и “дисциплинско” друштво. Уз то, средиштем те либералне
диктатуре “нова левица” сматра дубинске и малтене никада довођене у сумњу нормативне
представе о разуму, науци, стварности, друштву итд., а не само ове или оне политичке и
економске механизме, који су далека последица дубљих механизама отуђивања.
У томе је главна разлика између “нове левице” и “старе левице”: “нова левица” доводи
у сумњу структуре разума, оспорава ваљаност концепције реалности, раскринкава позитивну
науку као мистификацију и диктатуру “академских кругова” (Фејерабенд, Кун), оштро
критикује концепцију “човека” као “тоталитарну апстракцију”. Она не верује да се нешто
може променити путем еволуције постојећег система у левом кључу, али такође оспорава
делотворност радикалног марксизма, примећујући: тамо где је требало да победи, то се не
дешава, а тамо где побеђује, то није ортодоксни марксизам (од Троцког преузима критику