Page 32 - Četvrta politička teorija - Aleksandar Geljevič Dugin

постмодернисте, тренд-сетере – оне субјекте који покрећу одређени тренд са посебним
циљем).

Поглавље 5. Шта је то конзервативизам?

Ми смо у постмодерни

Процес који заиста има глобално обележје – то је процес победничке модерне која
прелази у постмодерну. Постоје средишта, жаришта, локуси, региони где се тај процес одвија
логично и доследно. То су Запад, Западна Европа и поготово Сједињене Америчке Државе,
где је постојала историјска могућност да се у лабораторијским условима створи оптимално
друштво модерне на основу оних начела која је разрадила западноевропска мисао. Створи од
нуле, без отежавајућих европских традиција, на “празном” месту – Индијанце, као што је
познато, нису убрајали у људе. Код Мајкла Харта и Антонија Негрија у њиховој књизи
8
“Империја” показано је да амерички Устав црнце одувек сматра другоразредним људима,
док Индијанце уопште не сматра људима. Према томе, особени амерички систем био је
идеално место за остваривање максималне слободе, али само за белце и на рачун одређеног
искључивања свих осталих. У сваком случају, Сједињене Америчке Државе су авангарда
слободе и локомотива преласка у постмодерну.

Пол слободе и слобода избора телевизијских станица

Говорили смо о полу који представља западноевропска цивилизација, али унутар
простора мисли, у философији, у земљопису људског духа пол једнополарног света
представља нешто друго него САД и Европа као чисто геополитичке творевине, наиме, идеју
максималне слободе. И кретање ка достизању те слободе чини смисао људске историје, како
је западноевропско човечанство схвата. Западноевропском друштву је успело да то схватање
смисла историје наметне остатку човечанства.
Дакле, постоји пол једнополарног света – то је пол слободе који је стигао из модерне и
сада прелази у нови стадијум, у постмодерну, где човек почиње да се ослобађа од самог себе,
будући да сам себе спутава, сам себи смета и сам је себи додијао. Он се расипа на
индивидуалне схизо-масе, као што је описано у Делезовом “Анти-Едипу”.
Људи су постали пасивни посматрачи телевизора, научили су да боље и брже пребацују
канале. Многи се уопште не заустављају, притискају дугмиће на даљинском, и више није
важно шта приказују – глумце или вести. Гледалац постмодерне у начелу не схвата ништа од
онога што се дешава, просто на њега оставља снажан утисак бујица сличица. ТВ-гледалац
бива увучен у микропроцесе, постаје под-гледалац, “субспектатор” који не гледа програме
или канале него поједине сегменте, секвенце програма. У том погледу идеалан филм је
Родригезов “Деца шпијуни-2”, изграђен тако да у њему нема никаквог смисла. Али, немогуће
је одвратити пажњу од њега, зато што чим нашој свести досади да га гледа, сместа се
појављује летећа свиња, и морамо да видимо куда то лети. Исто тако, чим нам летећа свиња
досади, сместа се из џепа главног јунака помаља змајче. То Родригезово дело је беспрекорно.
У начелу приближно исти учинак постиже човек који све време неуморно притиска дугмиће
на даљинском. Једини канал који ради у другом ритму је “Култура”, зато што тамо још има
полаганих прича о композиторима, уметницима, ученицима, позориштима – то јест остатака
модерне. И ако се он уклони из списка, онда се мирне душе могу притискати дугмићи на
даљинском, не очекујући да ће наићи нешто што искаче из ритма у коме треба живети.

Парадокси слободе

8 М. Хардт, А. Негри. Империя, М., 2004.