Page 127 - Vojin Dimitirijević - Strahovlada

de na smrt odgovarajuće ponašao, ispoljavajući, međutim, sve više
zbunjenosti što mu je postajalo jasnije da neće ostati živ. Verujući,
kao uostalom i mnogi drugi, da drug Staljin o svemu tome nije
obavešten, sve je očajnije i plačljivije tražio da govori s generalnim
sekretarom dok, iznenada, nije s leđa ustreljen u samom hodniku.
Glavna tačka na pijanoj zabavi bila je oponašanje unezverenog Zi-
novjeva (“Za ime božje, pozovite Josifa Visarionoviča!”) i njegovih
samrtnih trzaja, što je na prisutne delovalo neodoljivo smešno.
A.N. Šeljepin je u svom govoru na XX kongresu KPSS naveo
još jedan kratak i rečit primer. Kada je general Jakir na tajnom
suđenju osuđen na smrt (izgleda da se ni on, ni Tuhačevski, ni
ostali komandanti Crvene armije nisu mogli “preparirati” za javna
priznanja), poslao je potresno i iskreno pismo Staljinu, u kome
ga je uveravao u svoju nevinost i vernost. Na rubu toga pisma
sačuvane su primedbe “odgovornih” drugova. Staljin je napisao
“Nitkov i prostitutka”. Molotov je svojim potpisom to samo po-
tvrdio. Vorošilov je dodao “Sasvim tačan opis”, a Kaganovič: “Za
izdajnika, đubre i kurvu jedina kazna – smrtna.” Ne znajući to,
Jakir je umro sa Staljinovim imenom na usnama.
Koliko su izgledi za uspon, nastojanje da se sačuvaju privilegije
ili prosta nemogućnost da se bez radikalnog raskida ili velikog
rizika izmakne iz sistema terora razlozi za postajanje njegovim
instrumentom pokazuju primeri iz manje složenih zajednica.
Jedan od prerogativa kralja u državi Zulu bio je da, bez ikakvog
povoda ili obrazloženja u svakom trenutku, pa i usred obeda ili
zabave, pokaže gestom na čoveka iz svoje okoline koga je osudio
na smrt. Ovim božanskim pravom (koje je svaki monarh morao da
koristi da bi zadržao svoja natprirodna svojstva) naročito se izdašno
služio sumnjičavi i krvoločni Šaka. Na kraljev znak, ostali prisutni
članovi svite ustajali bi i toljagama usmrćivali nesrećnog osuđenika,
koji je ne retko umirao veličajući svoga vladara. Poseban aparat
terora nije postojao, njega su sačinjavali svi pripadnici elite, koji
su i sami znali da ničim ne mogu da preduprede sličnu sopstvenu
sudbinu. Međutim, cena izlaženja iz kraljeve okoline bila je za njih
velika; ako čak ne bi bilo kazne, značila bi odlazak iz kraljevog
“krala” (pokretne prestonice), u krajnju bedu i glad. Nagrada je, s
druge strane, bila privlačna: oni koji su ubili označenoga delili su
među sobom sva njegova dobra. 25

25 Vidi podrobnije kod e. Walter, nav. delo, str. 133. i dalje.
127