Page 59 - Vladimir Aleksejevič Istarhov

6. IDEJA HRIŠĆANSKOG RAJA I PAKLA

Prema hrišćanstvu čovek živi na zemlji svega jedanput i posle

zemaljske smrti dospeva u večiti raj ili pakao. Ideja dolaska rano ili

kasnije u nekakva vremenski beskonačna stacionarna stanja (raj, pakao)
jednaka je ideji potpune smrti. Jer šta je to život? To je stalna smena

stanja, to je nešto što ima početak i kraj. Čime se čovek bavi u raju?
Dobija zadovoljstvo od nečeg, recimo, od blizine Boga ili od Božije

ljubavi. Ali to se ne odvija jedan dan, jednu godinu, jedan milenijum, već

večito. Beskonačno jedno isto – dobijaš zadovoljstvo od nečega. Nikakvih
patnji, preživljavanja, strahova, borbe, prelaska u druge svetove, ništa.

Jedno isto, večito. Nema smene stanja, nema smrti u tom svetu, nema
nikakve principijelne dinamike. Večito mrtvilo. To nije život čoveka, to je

močvara. Kakav je cilj i smisao života u raju? Život u raju je besciljni i
besmislen.

U paklu je isto tako. Vremenski beskonačna mučenja. Koji je smisao

u njima? Zašto su hrišćanskom Bogu potrebni večiti pakao i večita
mučenja? U tome nema smisla.

Ideja hrišćanskog pakla zapanjuje svojom glupošću. Sa jedne strane,
hrišćani jasno razdvajaju telo čoveka i njegovu dušu. I tvrde da je duša

čoveka, za razliku od tela, nematerijalna. I tu pričaju basne o tome da u
paklu grešnike đavoli peku na tiganju, kuvaju u kipućem kotlu, u plamenu

vatre i t.d. Glupo do nepristojnosti. Jer umirući čovek se rastaje od

fizičkog tela, ostaje samo duša, a ako ona nije materijalna, onda ona ne
može da oseća patnje od nekakvih fizičkih procesa tipa pečenja na tiganju.

Očigledno je da su svi nepristojni opisi života u hrišćanskom paklu

sračunati za ljude sa primitivnom maštom i iamju jedan jedini cilj – da
uplaše čoveka koji živi na zemlji.

A i zašto bi čovek težio ka hrišćanskom raju? Pa čovek je jednom već
bio u tom raju, i jevrejski bog ga je otud isterao, isterao nepravedno i

nemilosrdno. Znači, može opet da ga istera ni za šta. Ako pojedeš neku
pogrešnu jabuku kod njega – »dobri« bog te uhvati za šiju i izbaci.

Kad bi raj i pakao bili privremena pristaništa čoveka, onda bi u tome

mogao biti neki smisao. U slučaju vremenske beskonačnosti pakla i raja
gubi se smisao.

59