Page 168 - Vladimir Aleksejevič Istarhov

shvataju da to u principu nije moguće. Oni hoće jedan prirodni mekši
oblik eksploatacije da zamene drugim oblikom eksploatacije – surovijim.

Oni hoće da zamene prirodnu eksploataciju najamnog radnika od strane
gospodara daleko surovijom eksploatacijom najamnog radnika od strane

ogromne i nezasite države. A gospodari države će postati komunari. To su

njihovi istinski ciljevi. Posle toga će najamni radnik da prima 10 puta
manje ili uopšte ništa neće primati, osim robovkse porcije.

U svoje vreme diktator jugoslovenske komunističke vlade maršal
Tito se otvorio i rekao: »Komunizam je jednostavno državni

kapitalizam, u kome država ima apsolutno pravo vlasništva nad

svime, uključujući napore ljudi«.
Dok u uslovima slobodnog preduzetništva postoji realno tržište rada,

postoji mnoštvo raznih gospodara, koje najamni radnik može da bira,
doktle je u komunizmu gospodar jedan – država. I taj gospodar (država)

lišava najamnog radnika svakog izbora i ima monopolsku mogućnost da
mu diktira sve uslove, koje čovek jednostavno ne može da ne prihvati. To

jest, dok u slobodnom preduzetništvu, gde nema monopola, već postoji

konkurencija, stepen eksploatacije ne može da bude veoma visok (radnik
će otići kod drugog gospodara), dotle u komunizmu stepen eksploatacije

može da bude žestok koliko hoćete. Komunizam – to je apsolutno
robovlasničko uređenje.

Drugim rečima, komunjare eksploataciju čoveka od strane čoveka
zamenjuju daleko žešćom eksploatacijom čoveka od strane LJUDI preko

države. To jest umesto jednog eksploatatora pojavljuje se grupa

eksploatatora (gospodara države »radnika i seljaka«) i plus sama država
(ogromna armija činovnika).

Kao primer se mogu navesti neke cifre. Za vreme carizma spahije,

pošto su bili vlasnici zemlje, davali su zemlju seljacima pod arendu pod
uslovima desetine, to jest seljak je davao spahiji 10% svoje letine, 90% je

– ostavljao sebi. Za vreme sovjetskog komunizma osnovna masa radnika
je primala minimalnu platu i jedva sastavljala od plate do plate. Ali

najinteresantnije cifre – to su komunističke zarade istaknutih ljudi.
Naprimer, za vreme sovjetskog komunizma pronalazači i racionalizatori

su dobijali svega 2% od ekonomskog efekta svojih pronalazaka. U praksi

ni toga nije bilo. U praksi realan ekonomski efekat je umanjivan po
pravilu najmanje 10 puta, a onda su od toga uzimali 2%. To jest,

168