Page 478 - Thomas Mann - Čarobni breg

»A zašto?« upita doktor kroz crvenu polutamu...
»Stvar štimunga, stvar osećanja«, odgovori mladi čovek. Duh tog muzičkog komada je
karakterističan i poseban. Trebalo bi njime pokušati. Prema njegovom mišljenju nije sasvim
isključeno da bi ovaj duh i ovaj karakter mogli skratiti proces o kome je ovde reč.
»Je li ploča pri ruci?« raspitivao se doktor.
Ne, ona nije tu. Ali bi je Hans Kastorp mogao odmah doneti.
»Šta vam pada na pamet!« Krokovski je to smesta odbio. Hans Kastorp bi hteo da ode i
da se vrati, da nešto donese, pa da opet nastavi prekinuti rad? Iz njega govori neiskusnost.
Ne, to je prosto nemoguće. Sve bi bilo pokvareno, pa bi se moralo počinjati iznova. A i
naučna tačnost zabranjuje da se uopšte pomišlja na takvo izlaženje i ulaženje. Vrata su
zaključana. On, doktor, nosi ključ u džepu. Ukratko, ako ploča nije na licu mesta, onda bi se
moralo... On je i dalje govorio kad Čeh, koji je stajao pored gramofona, doviknu:
»Ploča je ovde.«
»Ovde?« zapita Hans Kastorp.
Da, ovde je. »Faust«, Valentinova molitva. Molim lepo. Ona je izuzetno dospela u album
sa lakim stvarima, umesto da stoji u zelenom albumu arija br. II, gde je njeno normalno
mesto. Slučajno, na neki izvanredan način, usled aljkavosti, nekim srećnim slučajem, našla
se među sporednim stvarima i trebalo ju je samo ubaciti.
Šta je rekao na to Hans Kastorp? Nije rekao ništa. Doktor je bio taj koji je rekao »utoliko
bolje«, a više njih je to ponovilo. Igla zapara, poklopac se spusti. I muški glas, uz horalske
akorde, poče da peva: »Pošto sad ostaviti moram...«

Niko nije govorio. Slušali su. Čim je počela pesma, Eli je obnovila svoj rad. Ona se trgla,
počela je drhtati, jecati, činiti pokrete kao da šmrkom vadi vodu, pa je opet prinosila ljigave
ruke svome čelu. Ploča se okretala. Naišao je njen srednji deo, s promenljivim ritmom, ono
mesto gde je reč o borbi i opasnosti, srčano, pobožno i francusko. Ono prođe, a zatim dođe
kraj, orkestralno pojačana repriza moćnog zvuka: »Dobri bože, čuj moju molbu...«
Hans Kastorp je imao muke sa Eli. Ona se podigla na prste, uvlačila vazduh u stegnuto
grlo, a zatim klonula sa dubokim uzdahom i umirila se. On se zabrinuto nagnuo nad njom, a
uto se začu pištavi, tanki glas gospođe Šter:
»Cim-sen!«
On se ne uspravi. Njegova usta ispuni nekakav gorak ukus. Čuo je samo kako je neki
drugi glas, duboko i hladno, odgovorio:
»Ja ga već odavno vidim.«
Ploča beše već pri kraju, poslednji akordi duvačkih instrumenata zamreše. Ali niko nije
zaustavio aparat. Igla je u tišini uprazno i dalje grebla sredinom ploče... Tada Hans Kastorp
podiže glavu, a njegove oči, i ne tražeći, uzeše dobar pravac.
U sobi je bilo jedno lice više nego maločas. Tamo, po strani od društva, u pozadini, gde
su se ostaci crvene svetlosti skoro gubili u mraku, tako da je tu pogled jedva još dopirao,
između široke strane pisaćeg stola i španskog zida, na onoj stolici za doktorove posetioce,
koja je bila okrenuta prema sobi i na kojoj je Eli sedela za vreme pauze, sedeo je Joahim. To
je bio Joahim sa osenčenim udubljenjima na obrazima, i ratničkom bradom iz svojih
poslednjih dana, u kojoj su se usne punački i gordo izvijale. Sedeo je oslonjen, prekrstivši
nogu preko noge. Na njegovom iznurenom licu, iako je bilo zasenjeno nekom vrstom kape,
mogao se ipak raspoznati otisak patnje, ali i onaj izraz zbilje i strogosti, koji ga je tako
mužanski ulešpavao. Na njegovom čelu stajale su dve bore, između očiju, koje su ležale
duboko u koštanim šupljinama; ali to nije umanjivalo blagost pogleda ovih lepih, krupnih,
tamnih očiju, pogleda koji je, tiho i prijateljski motreći, bio upravljen na Hansa Kastorpa,