Page 89 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

49
se žale vlastima zbog nepravde.”
Nastavio je, govoreći da smatra „da su neka ovlašćenja i privilegije koje poseduju postojeće
50
banke, autorizovane Ustavom, subverzivne u odnosu na prava država i opasne po slobode ljudi...”
Iako je stavio veto na obnovu akreditiva i na taj način mogao da izazove gnev naroda ukoliko bi
on glasao za davanje tih akreditiva, Džekson je, međutim, hrabro odlučio da prepusti izborima 1832. da od-
luče njegovu sudbinu. Predsednikova osnovna platforma: „Banke bez Džeksona ili Džekson bez banaka”
suočila se sa velikom opozicijom, posebno u štampi Sjedinjenih Država”, koja je velikim delom bila plaćena
51
da pravi pritisak.”
Ovo znači da je bilo elemenata u poslovnim krugovima koji su imali nameru da izvuku korist iz
obnavljanja akreditiva Banci.
Očigledno da jedino narod Amerike nije želeo obnavljanje akreditiva, pa je odgovorio izborom
Endrjua Džeksona za predsednika. Rezultati izbora bili su sledeći:

KANDIDAT PROCENAT GLASOVA
Džekson 55%
Klej 37%
Antimasoni 8%

To znači da su približno dva od svaka tri glasača, tj. oni koji su glasali ili za Džeksona ili za
antimasone, glasali protiv obnavljanja dozvole Drugoj banci Sjedinjenih Država.
Posle izbora, predsednik Džekson je naredio Bidlu da Vladine fondove povuče iz depozita Banke,
ali je Bidl to odbio. I da bi pokazao svoje nezadovoljstvo Džeksonovom direktivom, Bidl je naredio „opšte
ukidanje zajmova širom svog bankarskog sistema. Bidlovo naređenje je bilo toliko iznenadno, a njegova
posledica toliko razorna, da je zemlja gurnut: u ekonomsku paniku. To je bilo upravo ono što je Bidl i
52
želeo.”
Ogromna moć Banke da uništava na tržištu, sada je korišćena protiv naroda, iako je taj narod
glasovima uskratio poverenje Banci. A bio je u pravu. Ljudi nisu želeli bankarski establišment, i sada su
kažnjeni zato što su glasali protiv njega.
Bidl je značajno skresao iznos zajmova u periodu od 1. avgusta 1833. do 1. novembra 1833, pa je
ukupan iznos zajmova od 18 miliona dolara smanjen za nekih 14,5 miliona dolara. Bidl je posle ovoga
krenuo drugim putem i prisilio banke da povećaju količinu novca u opticaju: sa 52 miliona dolara u januaru
1833, na 108 miliona dolara u toku godine, i 120 miliona dolara u sledećoj godini.
Bidl se upustio u kampanju koje se radikali iznad svega plaše: namerno stvaranje panike sa
ciljem da se vlada uceni zbog obnavljanja akreditiva Banci. Evo šta je i sam izjavio: „Samo dokazi o patnji
velikih razmera proizvešće utisak na Kongres... Moj put je zacrtan - sve druge banke i svi drugi trgovci mogu
53
da popuste, ali Banka Sjedinjenih Država neće.”
I, naravno, ciklusi kontrakcija i širenja izazvali su upravo vrstu ekonomskih problema koje je
Bidl anticipirao. „Poslovi su propali, ljudi su izbacivani s posla, do novca se nije moglo doći.”
Predsednik Džekson je prozreo Bidlove poteze i uputio još jednu u nizu opomena narodu
Amerike: „Veliki napori koje je ova Banka preduzela da bi stavila Vladu pod kontrolu, i nesreća koju je
namerno prouzrokovala, samo su slika sudbine koja čeka američki narod ukoliko bude uvučen u obnavljanje
54
ove institucije ili u uspostavljanje slične.”
Džekson je smatrao da će Bidlovi postupci uništiti ne samo ekonomiju Sjedinjenih Država, nego
će imati uticaj i na Evropu. Tvrdio je da Banka predstavlja pretnju i njegovoj ličnoj bezbednosti. Svom
potpredsedniku Martinu Van Bjurenu (Martin Van Buren) je rekao: „Banka, gospodine Van Bjuren,
55
pokušava da me ubije. Ali ja ću ubiti nju.”
Nije sigurno da li je Džekson mislio da Banka pokušava da mu uništi političku karijeru ili da ga
liši života, no svejedno, 30. januara 1835. godine atentator Ričard Lorens (Richard Lawrence) je na njega
ispalio metke iz dva pištolja, s malog rastojanja. Oba puta je promašio i Džekson je ostao nepovređen.
Lorens je kasnije tvrdio da je bio „u vezi sa moćnim ljudima iz Evrope koji su obećali da će intervenisati ako
56
iko pokuša da ga kazni.”
Pored toga što je bio prvi američki predsednik na koga je pokušan atentat, Džekson je bio prvi
američki predsednik čija je odluka naknadno izmenjena. Senat se, marta 1834, saglasio, glasajući 26 prema
20, da zvanično preinači Džeksonovu odluku o povlačenju Vladinog depozita iz Banke Sjedinjenih Država,
57
bez ovlašćenja Kongresa SAD.
89