Page 94 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka
P. 94
GLAVA XIII
PORODICA ROTŠILD
U svojoj knjizi Istorija velikih američkih bogatstava, pisac Gustavus Majers (Gustawus Myers) je
1
kao glavnu silu koja stoji iza Druge banke Sjedinjenih Država označio porodicu Rotšild (Rotschild).
Ovu evropsku bankarsku porodicu zasnovao je Amšel Mozes Bauer (Amschel Moses Bauer) -
kasnije je prezime promenio u Rotšild - koji je bankarske poslove započeo na skroman način. Posle nekih
ratnih uspeha sa zajmovima lokalnim vlastima, Amšel je odlučio da razgrana svoj bankarski establišment,
pozajmljujući novac nacionalnim vlastima. Osnovao je pet novih bankarskih kuća u različitim zemljama i u
svaku od njih je poslao po jednog svog sina.
Mejer Rotšild (Meyer) bio je poslat u Frankfurt, u Nemačkoj, Solomon (Solomon) u Beč, u
Austriji, Natan (Nathan) u London u Engleskoj, Karl (Carl) u Napulj u Italiji, a Džejms (James) u Pariz u
Francuskoj.
S Rotšildovim sinovima razaslatim po Evropi, od kojih je svaki upravljao jednom bankarskom
kućom, porodica je svaku vladu lako mogla da ubedi kako treba da nastavi sa otplaćivanjem svojih dugova
da se sila politike „balansa moći” ne bi okrenula protiv nacije dužnika. Drugim recima, porodica Rotšild
suprotstavljala je jednu naciju drugoj, preteći ratom. Svaka vlast bila je zainteresovana da plaća svoje dugove
pod pretnjom rata koji bi mogao odneti čitavo kraljevstvo. Braća su mogla da finansiraju obe strane u
sukobu, osiguravajući na taj način ne samo da će dužnik otplatiti svoje dugove, već i da će oni sami,
finansirajući rat, zgrnuti ogromno bogatstvo.
Ovu moć je uočio Mejer Rotšild, a svoju strategiju opisao je ovako: „Dozvolite mi da
2
kontrolišem novac u državi, i nije me briga ko pravi njene zakone.”
Jedan od događaja koji je učvrstio kontrolu Rotšilda nad engleskom vlašću bila je bitka kod
Vaterloa koja se odigrala juna 1815. godine.
Porodica je stvorila sistem Rotšildovih kurira u Evropi, da bi braća mogla da razmenjuju važne
informacije. Znak kojim su se nosioci poruke identifikovali kao Rotšildovi kuriri bila je crvena torba koju su
nosili. Ova torba omogućavala im je da nacionalne granice prelaze bez problema, jer je većina evropskih
država svojim graničarima nalagala da kurira propuštaju bez zadržavanja, čak i ako je bila u ratu sa zemljom
iz koje je nosilac crvene torbe dolazio.
Ovaj metod omogućavao je porodici Rotšild da ima najnovije informacije o važnim događajima u
Evropi, čak i pre samih vladara čije su države u te događaje bile umešane. Ovaj izum bio je poznat i drugim
bankarskim porodicama u Evropi, no Rotšildi su, zahvaljujući brzom pristupu informacijama na tržištu, često
imali početnu prednost.
Engleska je bila u ratu sa Francuskom i bitka kod Vaterloa je trebalo taj rat da odluči. Ako bi
Napoleon, zapovednik francuskih trupa pobedio Velingtona (Wellington), komandanta engleske vojske, više
ništa ne bi moglo da ga spreči u osvajanju cele Evrope. Svi bankari u Londonu su shvatili značaj ove bitke za
berzanske poslove i gledali su u Natana Rotšilda ne bi li saznali neku informaciju, unapred znajući za
efikasnost Rotšildovog kurirskog sistema.
Natan je bio viđen u jednom uglu Londonske berze sa izrazom naglašenog neraspoloženja na licu.
Bankarski krugovi protumačili su da je Natan Rotšild dobio informaciju da je Napoleon porazio Velingtona i
Englesku kod Vaterloa. Bar su tako mislili. Pod utiskom nacionalnog poraza, počeli su da prodaju vladine
obveznice koje su posedovali. I, kao i uvek kada se prodaje velika količina obveznica u isto vreme, cena im
je padala. Što je cena bila niža, Natan je izgledao sve neraspoloženiji. Ali, njegovi berzanski agenti su,
krišom od engleskih bankara, kupovali sve raspoložive obveznice. Na taj način prigrabio je ogromnu
količinu ovih obveznica po bagatelnoj ceni.
Natan Rotšild je tako kupio englesku vlast.
Kada se engleski službeni kurir konačno pojavio na Berzi i objavio da je Engleska pobedila
Francusku i da nije sve izgubljeno, Natan se nigde nije mogao naći.
Tačan profit koji je napravljen ovom prevarom verovatno se nikada neće saznati, jer su
Rotšildbanke uvek partnerske a ne deoničarske korporacije. Budući da nema deoničara, braća i njihovi
naslednici saznanja o profitu dele isključivo među sobom i s partnerima koje sami odaberu.
1 Navedeno u: Geri Alen: „Bankari, zavereničko poreklo federalnih rezervi” (Quoted In:
Gary Allen „The Bankers, Conspiratorial Origins of the Federal Reserve”, „American Opinion”,
March, 1970), str. 1.
2 Martin A. Larson: Federalne rezerve (Martin A. Larson: The Federal Reserve), str. 10
94