Page 41 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

povećanje cena rezultat nestašice robe izazvane ratom a ne povećanjem novca u opticaju. Drugo, kandidati
za visoka mesta u vlasti, koji obećaju da će skresati inflaciju ukoliko budu izabrani, u stanju su to da učine
zato što vlast kontroliše štamparske prese. Znači, srednja klasa, koja je najviše propatila tokom inflacije,
grčevito traži neko rešenje i obično će glasati za prvog kandidata koji obeća rešenje. Jedan od takvih
kandidata bio je Adolf Hitler: „Krajnje je neizvesno da li bi Hitler ikada došao na vlast u Nemačkoj da
6
inflacija nemačke marke nije prvo uništila srednju klasu...”
Hitler je, svakako, imao povod za napad na nemačku vladu. Mogao je da je optuži za
hiperinflaciju i svi Nemci su znali o čemu govori, jer je rast cena pogodio gotovo čitav nemački narod.
Još provokativni ja misao je mogućnost da je bilo onih koji su, u stvari, želeli da Hitler, ili neko
sličan njemu, dođe na vlast, i koji su napravili Versajski ugovor na takav način da su prinudili Nemačku da
uključi štamparske prese ne bi li otplatila ratnu odštetu. Kada su ovakvi uslovi stvoreni, i kada je štampanje
novca otpočelo, Hitleru je bilo lako da obeća da on nikada neće dozvoliti da se takvo izopačenje ponovi, uko-
liko mu se ukaže poverenje i preda vlast u ruke.
Džon Majnard Kejns u knjizi Ekonomskeposledice mira ukazao je na to da postoje oni koji
izvlače korist iz hiperinflacije, i da su takvi izvukli korist i iz Hitlerovog dolaska na vlast. Onaj koji je
kontrolisao količinu novca u opticaju mogao je da pokupuje kapitalna dobra po sniženoj ceni (mereno u
preinflacijskim markama) zato što je imao neograničeni pristup neograničenim količinama novca. Kada su
pokupovali sve što su želeli, njihova prednost bila je očita, i oni su želeli da se situacija što pre vrati u
normalu. Mogli su da isključe štamparske prese.
Najveći gubitnici bili su oni koji su svoje vlasništvo prodali neposredno pre inflacije, zato što su
bili isplaćeni u markama koje su vredele znatno manje nego u trenutku kada su se odlučili na prodaju. Čovek
koji je prodao, recimo, neko imanje, nije mogao da kupi imanje ni približne veličine za novac koji je dobio.
Jedini koji su mogli da kupuju imanja bili su štampači novca.
Je li moguće da je nemačka hiperinflacija namemo izazvana da bi eliminisala srednju klasu? A to
je sigurno rezultat štampanja novca, bar prema doktoru Kerolu Kvigliju, poznatom istoričaru, koji je napisao:
7
;;...do 1924. srednja klasa je bila velikim delom uništena.”
Pojedini ekonomisti shvatili su ove razorne procese i trudili se da na njih ukazu. Profesor Ludvig
fon Mizes (Ludwig von Mizes), koji je živeo u Nemačkoj za vreme hiperinflacije, napisao je:
„Inflacionizam nije jedna varijanta ekonomske politike. To je instrument za destrukciju; ukoliko
se veoma brzo i radikalno ne zaustavi, potpuno uništava tržište. To je smicalica ljudi koji ne daju pet para za
budućnost svoje nacije i njene civilizacije.” 8

1 Stiven Birmingem: Naša gomila (Stephen Birmingham: Our Crowd, New York: Dell
Publishing Co., Inc., 1967), str. 87.
2 Gran - mera za težinu (0,06 grama). Znači, novčići su imali 3,96 grama čistog srebra
(prim. prev.).
3 Kurtis Del: FDR Moj iskorišćeni očuh (Curtis Dall: FDR, My Exploited Father-in-law,
Washington: D. C. Action Associates, 1970), str. 71-75.
4 Geri Alen: „Federalne rezerve” (Gary Allen: „Federal Reserve”, „American Opinion”,
April 1970), str. 69.
5 Verner Keler: Istok minus Zapad jednako je nula (Werner Keller: East Minus West
Equals Zero, New York: C. P. Putnam's Sons, 1962), str. 194.
6 Džejms P. Varburg: Zapad u krizi, str. 35.
7 Kerol Kvigli: Tragedija i nada, str. 258.
8 Ludvig fon Mizes, navedeno u: Persi Crejvs: Razumevanje krize dolara (Ludwig von
Mizes, quoted by Percy Craves: Understanding the Dollar Crisis, Boston, Los Angeles: Western
Islands, 1973), str. XXI-XXII.

4 1