Page 38 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka
P. 38

bogatstva. Sledeći korak falsifikatora bio je da od vlasti zatraži da priznanice o zlatu proglasi „zakonitim
            sredstvom plaćanja”, a i da imaocima priznanica zabrani da ih pretvaraju u zlato. Ovo je papirne priznanice
            učinilo jedinim novcem u opticaju. Zlato nije više moglo biti korišćeno kao novac.
                       Međutim, to je postavilo novi problem pred falsifikatore. Sada su morali da uključe vlast u svoje
            obrasce za povećanje ličnog bogatstva. Poletni čelnik na vlasti često se odlučivao da u potpunosti eliminiše
            skladištara  („dole  s  njegovom  glavom”)  i  da  isti  obrazac  sprovodi  sam.  Ovo  je  bio  ozbiljan  problem  za
            falsifikatore. Morali su da vlastodršca zamene s nekim kome mogu da veruju i ko neće koristiti vlast da bi
            uklonio falsifikatore iz zavere. Taj proces bio je skup i izuzetno rizičan, ali ogromno bogatstvo koje se na
            ovaj način moglo steći bilo je vredno svih rizika.
                       Klasični primer ovakve sheme dogodio se u Francuskoj, u periodu od 1716. do 1721. godine.
            Događaji su počeli da se odvijaju 1715, posle smrti kralja Luja XIV. Francuska je bila pred bankrotom, sa
            ogromnim državnim dugom od preko 3 milijarde livri. Jedna problematična ličnost po imenu Džon Lo (John
            Law), čovek koji je bio osuđen za ubistvo, zbog čega je iz Škotske pobegao na kontinent, video je muke
            francuske  vlasti  i  s  tek  krunisanim  kraljem  sklopio  ugovor  o  spašavanju  Francuske.  Njegov  plan  bio  je
            jednostavan.  On  je  želeo  da  kontroliše  centralnu  banku  sa  isključivim  monopolom  na  štampanje  novca.
            (Francuska  je  u  to  doba  bila  pod  kontrolom  privatnih  bankara  koji  su  kontrolisali  snabdevanje  novcem.
            Međutim,  novac  u  Francuskoj  je  počivao  na  zlatnom  standardu  i  ti  bankari  nisu  mogli  da  ga  obezvrede
            izdavanjem više priznanica nego što je bilo zlata). Očajni Kralj ispunio je uslove Džona Loa. Dat mu je
            isključiv monopol, a Kralj je dekretom obznanio da je nezakonito posedovati zlato. Džon Lo je tada mogao
            da započne sa štampanjem novca bez pokrića, a ljudi nisu mogli da svoj sve bezvredniji papir zamene za
            zlato. Na samom početku, ostvaren je kratak period prosperiteta, i Džon Lo je hvaljen kao finansijski heroj.
            Francuski  dug  je  otplaćivan,  naravno  papirnim  novcem  kojem  je  padala  vrednost,  ali  to  je  bila  cena
            kratkotrajnog prosperiteta. A Francuzi verovatno nisu shvatali da je Džon Lo taj koji je izazvao pad vrednosti
            njihovog novca. I kako to obično biva, Kralj i Džon Lo su postali previše gramzivi, tako da se broj papirnih
            priznanica isuviše brzo povećavao. Ekonomija je gotovo kolabirala zbog papirnog rasta cena, a prevareni
            narod je zahtevao ekonomske reforme. Džon Lo je pobegao da bi spasao glavu, a Francuska je obustavila
            štampanje bezvrednog papirnog novca.
                       Ovakvo štampanje papirnog novca, iza kojeg ne stoji podloga u zlatu, nije jedini metod koji su
            falsifikatori  primenjivali.  Drugi  metod  je  vidljiviji  od  metoda  s  papirnim  novcem,  i  zbog  toga  je  kod
            falsifikatora manje popularan. Zove se „zakidanje na težini.” Zlato je pretvoreno u monetu tako što ga je
            banka  iskovala  u  zlatnike.  Ovaj  proces  sastoji  se  od  rastapanja  zlata  i  deljenja  na  male  potpuno  jednake
            količine, od kojih se posle iskuju zlatnici. Sve dok se zlatnici prave od čistoga zlata- a svo zlato u opticaju
            pretvara se u zlatnike- jedini metod inflacije zlatnog novca je da se nabave dodatne količine zlata (što je, kao
            što smo ranije napomenuli, teško, posebno zato što količina zlata dostupna rudarima opada) ili da se povuku
            iz  opticaja  svi  zlatnici  i  istope,  a  onda  njihov  broj  poveća  dodavanjem  manje  vrednih  metala  svakom
            zlatniku. Takav novoiskovani novac se vraća u opticaj sa istim oznakama kao i prethodni. Ljudi očekuju da
            će zlatnike koristiti kao pre, ali pošto je više novca u opticaju, po zakonu ekonomije, cene počinju da rastu.
                       Ovo zakidanje na težini praktikovalo se još u doba Rimske imperije. Prvi rimski novčići sadržali
                       2
            su 66 grana  čistog srebra, ali zahvaljujući praksi zakidanja na težini, za manje od 16 godina njihovi novčići
            sadržali su srebro samo u tragovima. Novčići manje vrednosti, koji su sadržali druge, jeftinije metale, ubrzo
            su istisnuli preostali srebrni novac, u skladu s još jednim ekonomskim zakonom, koji se zove Greshemov
            zakon: „Loš novac uvek potiskuje dobar novac.”
                       Kao ilustracija ovog zakona može poslužiti kovanje novca u Americi, sredinom šezdesetih, kada
            je administracija predsednika Lindona Džonsona potisnula iz upotrebe srebrni novac.
                       Oci-osnivači Amerike bili su zabrinuti zbog prakse zakidanja na težini, i pokušali su da ovu moć
            zadrže izvan ruku falsifikatora. Na nesreću, oni nisu u potpunosti ograničili mogućnost vlastima da zakidaju
            na težini novca, kada su Ustavom Kongresu dali sledeće ovlašćenje: „Član 1, Odeljak 8: Kongres će biti
            ovlašćen da... kuje novac, reguliše njegovu vrednost i standarde veličine i težine.”
                       Postoji nekoliko važnih činjenica u ovoj jednostavnoj rečenici.
                       Prvo,  jedino  ovlašćenje  koje  Kongres  ima  u  odnosu  na  novac  jeste  da  ima  pravo  da  ga  kuje.
            Kongres, dakle, nema ovlašćenja da štampa novac, samo da ga kuje. Nadalje, Kongres je ovlašćen da odredi
            vrednost novca, a ovlašćenje dato za kovanje novca nalazi se u istom delu koji se bavi određivanjem njegove
            veličine i težine. To će reći da je namera bila da se vrednost novca odredi kao što je bila određena i dužina
            stope koja u sebi sadrži dvanaest inča ili zapremina jedne unce ili jednog kvarta. Cilj ovog ovlašćenja bio je
            da odredi konstantne vrednosti, u skladu sa kojima bi se, na primer, stanovnici Kalifornije mogli osloniti na
            činjenicu da je stopa koju oni koriste kao mernu jedinicu identična stopi koju koriste u iste svrhe Njujorčani.

                                                            38
   33   34   35   36   37   38   39   40   41   42   43