Page 37 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

GLAVA VI

NOVAC I ZLATO

Biblija nas je učila da je ljubav prema novcu izvor svih zala. Novac, sam po sebi, nije uzrok. To
je ljubav prema njemu, koja se definiše kao pohlepa. Ona motiviše neke pripadnike društva da zgrću velike
količine novca.
Važno je, znači, da pripadnici srednje klase razumeju šta je to novac i kako funkcioniše. Novac se
definiše kao „sve ono što ljudi prihvataju u zamenu za robu ili usluge, znajući da to mogu ponovo da zamene
za drugu robu ili usluge.” Novac je postao kapitalno dobro. Koristi se da bi se nabavila potrošna roba (a
takođe i druga kapitalna dobra). Novac je, međutim, postao i sredstvo za izbegavanje rada. On može da radi
za svog vlasnika: „Kada se novac pusti u rad, on radi 24 časa dnevno, sedam dana u nedelji, trista šezdeset
1
pet dana godišnje i ne staje ni za kakve praznike.”
Dakle, želja da se dobije novac da bi se manje radilo postala je motiv mnogih pojedinaca u
društvu.
Prvi čovek bio je dovoljan sam sebi. Proizvodio je šta je želeo i čuvao ono što mu je bilo
potrebno za vremena u kojima nije mogao da proizvodi. Nije imao potrebe za novcem, dok se nisu pojavili
drugi ljudi i pridružili mu se u sticanju potrošne robe. Kako je populacija rasla, tako je rasla i specijalizacija,
tako da su neki pojedinci počeli da proizvode kapitalna dobra umesto potrošne robe. Čovek je brzo otkrio da
mu je potrebno nešto trajne vrednosti što bi mu omogućilo da nabavlja kapitalna dobra, kada ne proizvodi
potrošnu robu.
Postojane stvari, one koje se nisu kvarile protokom vremena, polako su postajale te trajne
vrednosti i vremenom je metal, najpostojanija stvar, postao novac u društvu. Najbolji metal, zlato, postao je
konačna mera vrednosti iz više razloga:
1) zlato je bilo univerzalno prihvaćeno; 2) bilo je pogodno za kovanje i moglo se kovati u manjim
količinama; 3) bilo je retko i teško za pronalaženje- količina zlata nije se mogla brzo povećati zbog čega nije
bilo opasnosti od njegove inflacije; 4) zbog svoje retkosti, brzo je postiglo vrednost po svakom komadu; 5)
bilo je lako za nošenje; 6) zlato se moglo upotrebiti i u druge svrhe- moglo se koristiti za nakit, u umetnosti i
u industriji; 7) i, konačno, zlato je bilo izuzetno lepo.
Ali, pošto su proizvođači zlata uvideli potrebu da ostave ovaj novac na stranu da bi ga
upotrebljavali u budućnosti, javili su se problemi gde ga čuvati. Kako je zlato imalo visoku vrednost, za koju
su se mogle kupovati kako potrošna roba tako i kapitalna dobra, ono je postajalo izazov za ljude koji su želeli
da do njega dođu nasilnim uzimanjem od vlasnika. Ovo je nateralo vlasnike zlata da preduzmu korake kako
bi sačuvali svoju imovimu. Neki pojedinci, već iskusni u skladištenju robe koja nije tako dugotrajna- žita, na
primer- uskoro su postali čuvari zlata.
Ovi skladištari uzimali bi zlato a vlasniku izdavali priznanicu o čuvanju, koja je potvrđivala da je
vlasnik dao određenu količinu zlata na čuvanje. Ove priznanice bile su prenosive, tj. mogle su se davati
drugoj osobi, a na poleđini je ispisivana potvrda o prenosu vlasništva, odnosno tvrdnja da zlato u skladištu
sada pripada novom vlasniku priznanice. Ove priznanice uskoro su i same postale novac, jer su ljudi radije
prihvatali njih nego zlato koje su one predstavljale. Zbog toga što je zlato bilo retkost a njegova količina
ograničena, bilo je nemoguće falsifikovati ga. Tek kada su skladištari shvatili da mogu izdati više priznanica
o zlatu nego što imaju zlata u skladištu, oni su mogli da postanu falsifikatori. Imali su mogućnost da
povećaju količinu novca u opticaju, i to su često i činili. Ali ova aktivnost trajala je kratko jer, kako se
povećala količina novca (priznanica o zlatu) u opticaju, zbog ekonomskog zakona znanog kao inflacija, cene
su počele da rastu. Vlasnici priznanica počeli su da gube poverenje u priznanice i vraćali su se kod
skladištara da traže svoje zlato. Kada se pojavilo više vlasnika priznanica nego što je u skladištu bilo zlata,
vlasnik skladišta je morao da bankrotira i veoma često kažnjavan je zbog prevare. Kada više vlasnika
priznanica zatraži svoje zlato, a njega u skladištu ima manje od tražene količine, to se zove „haos” koji
izaziva gubljenje poverenja u papirni novac i zahteva da se društvo vrati zlatnom standardu, po kojem zlato
postaje novac u opticaju.
To što su ljudi proveravali skladištare, tj. njihova mogućnost da stalno primoravaju skladištara da
radi pošteno, stalnom spremnošću da naplate svoje zlatne priznanice, delovalo je obuzdavajuće na inflaciju.
Ovo je ograničavalo pohlepu falsifikatora i gonilo ih da traže alternativne metode za povećanje svog

37