Page 39 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

Treći način inflacije standardne vrednosti zlata bio je povlačenje iz opticaja sveg zlatnog i
srebrnog novca, koji je potom bivao zamenjen novcem načinjenim od jeftinijih metala, kao što su bakar ili
aluminijum. Najnoviji primer za takvu jednu operaciju jeste tzv. „zamena novčića”, izvedena za
predsednikovanja Lindona Džonsona. Tom prilikom je Vlada izvela zamenu srebrnih novčića novčićima koji
su se sastojali od legure metala koje je lakše naći u prirodi, pa su stoga i novi novčići bili- jeftiniji.
Varalica koji bi želeo da kaže kako takvi metodi i nisu baš savršeni, rešenje će svakako potražiti u
mogućnosti da se Vlada potpuno odrekne standarda zlata, čime bi mu se otvorile neslućene mogućnosti za
bogaćenje putem inflacije. Po tom metodu, vlada više ne izdaje zlatan kovani novac, niti papirnate apoene
koji se u zamenu za zlato mogu menjati u odnosu jedan prema jedan, pa se novac štampa bez bilo kakve
podloge, dok ga Vlada legalnim čini isključivo svojom službenom naredbom.
Prema definiciji iz rečnika takav novac se zove „dekretni novac” a podrazumeva papirni državni
novac koji se pušta u opticaj prema dekretu ili zakonu (jer nije je zasnovan na zlatu) i nema garanciju da se
zlato može promeniti. Transformacija američkog zlatnog standarda u dekretni standard može se lako uočiti,
samo ako se prate natpisi na novčanicama od jednog dolara.
Rani američki novac nosio je na sebi jednostavno uveravanje da če vlasti zameniti svaki zlatni
sertifikat za zlato predavanjem sertifikata blagajni. Na seriji dolara iz 1928. godine ovo obečanje je
promenjeno, pa natpis glasi: „Po zahtevu, zamenjiv u državnoj blagajni za zlato ili za vredan i zakonit novac
u bilo kojoj banci Federalnih rezervi”. Postoje ljudi koji se pitaju o pravoj prirodi ovog dolara koji vlasnik
može zameniti u svakoj federalnoj banci za „zakonit novac”. Da li to znači da vlasnik pokušava da promeni
„nezakoniti novac”?
U svakom slučaju, od 1934. godine natpis na novčanici od jednog dolara je glasio:
„Ova novčanica je zakonito sredstvo plaćanja svih dugova, javnih i privatnih, i isplativa je u
zakonskom novcu u državnoj blagajni ili bilo kojoj banci Federalnih rezervi.”
A 1963. natpis je ponovo promenjen: „Ova novčanica je zakonito sredstvo plaćanja svih dugova,
javnih i privatnih.” Ovaj dolar više nije isplativ u „zakonskom novcu”, tako da je sada za raspravu pitanje da
li je prethodni novac bio „nezakonit”. Ono što je još važnije jeste to da je sertifikat postao novčanica i da na
njoj piše „Novčanica Federalnih rezervi”. To znači da je vlada Sjedinjenih Država novčanicu pozajmila od
onoga ko ima isključivi monopol na štampanje novca u državi, a to je „Sistem Federalnih rezervi.”
Amerika je bila na zlatnom standardu do aprila 1933, kada je predsednik Frenklin Ruzvelt
naložio svim Amerikancima da svoje zlatnike i zlatni novac unesu u bankarski sistem. Za svoje zlato ljudi u
Americi dobili su papirni novac koji nisu mogli ponovo da zamene za zlato (dekretni novac). Taj novac
isplatile su im banke koje su prikupljeno zlato predale Sistemu Federalnih rezervi.
Predsednik Ruzvelt pokupio je američko zlato bez zakonske odluke Kongresa, koristeći
neustavno predsedničko izvršno naređenje. Drugim recima, on nije zatražio od Kongresa da usvoji zakon
koji bi mu dao ovlašćenja da pokupi zlato u privatnom posedu Amerikanaca; on je uzeo zakon u svoje ruke i
naredio da se zlato preda. Predsednik, kao šef izvršnog dela vlasti, nema ovlašćenje da donosi zakone, jer
ovo pravo prema Ustavu pripada zakonodavnom telu.
Ali, Amerikancima je rečeno, od strane predsednika, da je ovaj korak učinjen da bi se okončala
„nacionalna opasnost”, koju je donela velika depresija (ekonomska kriza) iz 1929, i oni su dobrovoljno
predali većinu svoga zlata. Predsednik je u svoje izvršno naređenje uključio i pretnje kaznama za one koji ga
ne izvrše. Amerikancima je rečeno da će biti kažnjeni sa 10 000 dolara globe ili zatvorom od 10 godina, ili
na obe ove kazne, ukoliko svoje zlato ne predaju pre kraja aprila 1933. godine.
Kada je većina zlata bila predata, predsednik Ruzvelt je 22. oktobra 1933. obznanio svoju odluku
da devalvira dolar, objavljujući da će vlada otkupljivati zlato po većoj ceni. To je značilo da je papirni novac
koji su Amerikanci tek primili za svoje zlato postao manje vredan. Jedan dolar je sada vredeo trideset petinu
unce zlata, umesto dvadesetine, koliko je vredeo pre devalvacije.
Ruzvelt je, da bi objasnio ovaj potez, dao sledeće saopštenje: „Moj cilj, prilikom preduzimanja
ovog koraka, bio je da uspostavim i održim trajnu kontrolu... Mi stoga nastavljamo da se krećemo prema
dirigovanoj valuti.” (Prilično je ironično i mnogo toga kazuje podatak o tome da je demokratski kandidat
Ruzvelt svoju predizbornu kampanju 32. godine temeljio na Zlatnom standardu).
Međutim, nije celokupno američko zlato bilo predato: „Do 19. februara, zlato povučeno iz banaka
povećalo se od 5 na 15 miliona dolara dnevno. U dve nedelje, iz banaka je uzeto 114 miliona dolara za izvoz,
a drugih 150 miliona dolara je sklonjeno.
Ustanovljena cena zlata bila je 20,67 dolara za uncu, i onaj ko je mogao da drži svoje zlato u
inostranim bankama, trebalo je samo da sačeka da Vlada podigne cenu na 35 dolara po unci, pa da ga proda

39