Page 40 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

državi i ostvari odličan profit od oko 75 odsto.
Sličan profit napravio je Ruzveltov pomagač Bernard Baruh (Bernard Baruch) koji je mnogo
investirao u srebro. U knjizi pod naslovom FDR, moj iskorišćeni očuh, autor Kurtis Dal (Curtis Dali),
Ruzveltov posinak, seća se slučajnog susreta sa gospodinom Baruhom, koji mu je rekao da poseduje opcije
5/16 poznatih zaliha srebra u svetu. Nekoliko meseci kasnije, „da bi pomogao rudarima sa Zapadne obale”,
predsednik Ruzvelt je udvostručio cenu srebra. Zgodan profit! (Isplati se podržavati prave ljude).
Bilo je, ipak, ljudi koji su prozreli opake namere u pozadini ovakvih poteza. Kongresmen Luj
Mek Feden (Louis McFadden), predsedavajući Kongresnog komiteta za bankarstvo, izneo je optužbu da je
uzimanje zlata bila „operacija vođena u korist međunarodnih banaka”. Mek Feden bio je dovoljno uticajan da
sruši ćelu pogodbu u trenutku kada je na jednom banketu iznenada kolabirao i umro. Pošto je do tada već dva
4
puta pokušavan atentat na njega, mnogi sumnjaju da je otrovan.”
Gigantski korak u pravcu rešenja dileme oko povratka zlatnog standarda učinjen je u maju 1974,
kada je predsednik potpisao zakonodavni predlog koji Amerikancima ponovo dozvoljava legalno
posedovanje zlata. Ovaj zakon nije povratio zlatni standard, ali je bar omogućio onima koji su zabrinuti zbog
inflacije mogućnost da poseduju zlato, ako tako žele.
Ljudi koji kuju zlato imaju dva problema o kojima se malo zna. Prvi problem je činjenica što se
cena zlata ne uspostavlja na slobodnom tržištu, gde se kupac i prodavač sreću kod cene koja je zadovoljava-
juća za obe strane. Cena se utvrđuje: „... dva puta dnevno na Londonskoj berzi zlata od strane petorice
vodećih britanskih dilera zlatnih poluga. Oni se sastaju u kancelarijama Rotšild siti banke (N.M. Rotshild
and Sons City Bank) i dogovaraju oko cene po kojoj će se odvijati trgovina toga dana.” Dakle, cena zlata nije
uspostavljena slobodnom aktivnošću kupca i prodavca, već od strane petorice trgovaca zlatnim polugama. I
mada kupac zlata misli da sada zlato pripada njemu, američka vlada ga može ponovo zatražati. Postoji jedna
malo poznata odredba u „Aktu o Federalnim rezervama” koja glasi: „Kad god je po proceni sekretara
Blagajne takva akcija neophodna da bi zaštitila novčani sistem Sjedinjenih Država, sekretar... po svom
diskrecionom pravu može zahtevati od bilo kog ili od svih pojedinaca... da predaju blagajniku Sjedinjenih
Država sve zlatnike, zlatne poluge i sertifikate koje ti pojedinci poseduju.” Znači, ako vlast želi da uzme
zlato od američkih građana, treba samo da se posluži zakonom i silom vlasti, i ono će biti pokupljeno. A
jedine opcije koje vlasnik zlata ima su da zlato preda ili da se suoči sa zakonskim kaznama.
Ali, vlast ima moć da i papirni novac obezvredi uništavajući njegovu vrednost putem povećanja
papirnog novca u opticaju. Ovaj proces zove se „hiperinflacija”.
Najbolji primer ovakvog metoda je obezvređivanje papirnog novca koji se dogodio posle Prvog
svetskog rata u Nemačkoj, kada je uništena vrednost nemačke marke štampanjem ogromne količine gotovo
bezvrednih novih maraka.
Po završetku Prvog svetskog rata, zaraćene strane potpisale su mirovni plan, takozvani „Versajski
ugovor”, koji od poražene Nemačke iziskuje plaćanje ratnih reparacija zemljamapobednicama. Ugovor je
„precizirao da ugovoreni iznos od 249 milijardi zlatnih maraka ratne odštete Nemačka mora da plati u 42
5
godišnje rate...”
Čitav proces prvobitno je stavljen u pogon kada je Rajshbanka suspendovala promenu papirnih
novčanica za zlato, po izbijanju rata 1914. godine. To je značilo da nemačka vlada svoje učešće u ratu plaća
dekretnim novcem, tako da se do 1918. količina novca u opticaju učetvorostručila. Inflacija se nastavila sve
do kraja 1923. Do novembra te godine, Rajshbanka je izdavala milione maraka svakog dana.
Štaviše, do 15. novembra 1923, Banka je izdala neverovatnu sumu od 92 800 000 000 000 000
000 (kvintiliona maraka) u papiru. Ovo astronomsko povećanje količine novca u opticaju imalo je predvidiv
efekat na cene: one su skočile u isto tako predvidivom procentu. Na primer, cene tri osnovne kućne
potrepštine rasle su ovako (cene su u markama):

ROBA 1918. Novembar 1923.
Funta krompira 0,12 50 000 000 000
Jedno jaje 0,25 80 000 000 000
Funta butera 3,00 6 000 000 000 000

Vrednost nemačke marke pala je od 20 za jednu englesku funtu na 20 000 000 000 za funtu u
decembru 1923, gotovo uništivši trgovinu između dveju zemalja. Očigledno je da je Nemačka odlučila da
izlaz iz ratnih reparacija potraži u štampanju novca, radije nego da dodatno oporezuje svoj narod, i to iz
nekoliko razloga. Očevidno je da je oporezivanje ljudi otvoren i vidljiv način plaćanja ratnog duga, ali
sigurno nije baš popularan. Rezultat štamparske prese nije tako očigledan, pa se ljudima uvek može reći da je

4 0