Page 272 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka
P. 272
unutar revolucionarne zajednice: dugokose koji su delovali kao posrednici između klinaca na ulici i
biznismena-milionera.”
Rubin je znao da postoji još jedna grupa koja je spoznala da su ih iskorišćavali: „Hipici su nas
gledali kao političare, političari su nas gledali kao hipike. Jedino je desnica videla ono što mi, u stvari,
jesmo”.
Jedna od grupa koja je sačinjavala „revolucioanrnu zajednicu” zvala se „Studenti za demokratsko
društvo” (Students for Democratic Society – SDS). Establishment je veoma dobro znao da su oni u biti
komunisti. Štaviše, u jednom tekstu od marta 1969. kaže se: „Naš primarni zadatak je izgradnja
marksističko-lenjinističkog revolucionarnog pokreta!”, izjavio je Majki Klonski (Michael Klonsky), izvršni
6
sekretar organizacije Studenata za demokratsko društvo”.
Vlada je do detalja bila upoznata s planovima SDS-a, zahvaljujući izveštaju Kongresnog
komiteta za unutrašnju bezbednost. Predsednik Komiteta, kongresmen Ričard Ajkord (Richard Ichord),
izjavio je da su „Ciljevi SDS-a jasno izraženi u programskom dokumentu ove organizacije, objavljenom
1969, u kojem se kaže: „Cilj je uništenje imperijalizma Sjedinjenih Država i postizanje besklasnog sveta:
7
svetskog komunizma.”
Godine 1980, jedan agent FBI-a je izjavio da grupa ispoljava sklonost ka primeni „paljevina,
podmetanja bombi i ubistava- sa ciljem zbacivanja demokratskog oblika vlasti u ovoj zemlji i uspostavljanje
8
svetskog komunizma.”
I uprkos svih dokaza o pravoj prirodi SDS-a, oni su nastavili da primaju novac od establišmenta,
koji navodno žele da zbace. Godine 1979, grupa zvaničnika države Ohajo primila je izveštaj o nemirima u
studentskim naseljima, u kojem se, između ostalog, kaže: „... komisija države Ilinois koja je istražila nemire
u toj državi, utvrdila je da je 192 000 dolara federalnog novca i 85 000 dolara iz Karnegijevog fonda dato
9
organizaciji 'Studenti' za demokratsko društvo,... tokom leta 1969.”
Sličan izveštaj stigao je od jednog policijskog operativca koji je uspeo da se ubaci u redove SDS-
a. On je čak učestvovao i u njihovim demonstracijama. Njegovo ime je Dejvid Gamer (David Gumear). Pitao
se: „Odakle stiže sav taj novac za njihove aktivnosti”, i ubrzo je otkrio da „dolazi preko Ujedinjenih nacija
od Rokfelerove fondacije, Fordove fondacije, Ujedinjenih radnika auto-industrije, kao i putem kutija od
10
cigara punih američkog novca iz kubanske ambasade.”
Student Džejms Kirk Games Kirk) potvrdio je Gamerov izveštaj. Dok je studirao na Čikaškom
univerzietu, po zadatku FBI-a uključio se u rad SDS-a, WER Di Boa kluba, „Crnih pantera” i Komunističke
partije. Godine 1969, gospodin Kirk je napustio partiju, a sledeće godine je svedočio pred komitetima za
unutrašnju bezbednost Kongresa i Senata. Evo tog dela sveodečnja: „Mladi ljudi... ne znaju da igraju u
rukama establišmenta za koji tvrde da ga mrze. Radikali misle da se bore protiv sile super-bogatih kao što su
Rokfeler i Ford, a ne shvataju da su upravo te sile u pozadini njihove revolucije, da je finansiraju i koriste za
11
svoje ciljeve.”
I jedan drugi student, Džejms Sajmon Kanen Qames Simon Kunen), napisao je knjigu pod
nazivom Jagodni incident, u kojoj govori o strategiji pokreta „Studenti za demokratsko društvo”. Jednom
prilikom, posle nekog sastanka, dobio je izveštaj u kojem se kaže da su „... ljudi sa Međunarodnog okruglog
stola biznisa... pokušali da pridobiju nekolicinu radikala. Ti ljudi su svetski industrijalci koji su se sastali da
bi odlučili kako će se naši životi ubuduće odvijati. Oni su levo krilo vladajuće klase. Ponudili su se da
finansiraju naše demonstacije u Čikagu. Takođe nam je ponuđen ESSO novac (Rokfelerov). Oni od nas žele
12
da budemo što radikalniji, kako bi izgledalo da su u političkom centru kada se pomeraju ulevo.”
Čak je i vođa „Crnih pantera”, Eldridž Kliver (Eldridge Cleaver), počeo da spoznaje da bogati
kupuju sebi revoluciju. U uvodu za Rubinovu knjigu Učini to!, Kliver je napisao: „Postoji opasnost za zdravi
razvoj američke revolucije, pošto je činjenica da se s revolucionarima često manipuliše od strane vladajuće
13
klase, kako bi se činilo da su veća pretnja nego što u stvari jesu.”
Džeri Rubin je dalje proširio razmišljanja koja je izneo gospodin Kliver o manipulacijama od
strane establišmenta. U desetoj glavi svoje knjige, koja nosi naziv „Svakom revolucionaru potreban je
televizor u boji”, Rubin je napisao: „Volter Kronkajt je bio najbolji organizator SDS-a. Ujka Volter je stalno
prikazivao mapu SAD i zaokruživao studentska naselja koja su se pobunila toga dana. Svaki klinac bi
pomislio: „Uh, želeo bih da vidim i moje naselje na toj mapi.” Televizija odgaja generaciju klinaca koja želi
da poraste i postane učesnik u demonstracijama. Televizija dokazuje efekat domina: kada padne jedno
studentsko naselje, padaju i ostala. Mediji nam ne saopštavaju „vesti”, oni ih „stvaraju”.
Ipak, i pored toga što se pokazalo da establišment nije u stanju da okupi dovoljno veliku armiju
koja bi ugrozila proslavu dvestogodišnjice, planovi su se nastavili.
Godine 1971. formirana je organizacija, koja je kasnije promenila ime u „Narodna komisija za
272