Page 267 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

I ovom prilikom, hrabri govornik je izneo istinu o programu, te se planovi gospodina Tiherine
nisu materijalizovali.
6. CEZAR ČAVEZ (Cesar Chavez). Namera Cezara Čaveza bila je da „... ujedini američke
poljoprivredne radnike u jedinstveno udruže nje pod kontrolom revolucionarnih vođa- poznatih marksista i
10
dokaza nih komunista. Cilj je bio,.da pojednostavimo, da se pod kontrolu stave zalihe hrane u Americi.”
Kada bi se to jednom postiglo, Cezarovo udruženje bi proglasilo štrajk tokom sezone branja i
žetve, prisiljavajući tako Ameriku da pristane na sve uslove da se ne bi suočila sa alternativom- glađu.
„Los Anđeles tajms” je naveo odakle Čavez prima novac za svoje fondove: „Do sada je najveći
deo aktivnosti pokreta za građanska prava meksičkih Amerikanaca finansiran od strane programa „Rat
siromaštvu” (War on Poverty) koji je, inače, program američke vlade, i od strane takvih organizacija kao
11
stoje Fordova fondacija.”
Čavezovo udruženje primilo je, nezvanično od toga, i 250 000 dolara od Federalnog odeljenja za
13
ekonomsko osposobljavanje.
Neko je smatrao da vredi podržati njegove napore.
Pogledajmo ko ga je još pomogao: „... radnički sindikati koje je kontrolisao Volter Rojter,
blagajna Crnih nacionalista, kojom je upravljao Stokli Karmajkl (Stokely Carmichael), Komunistička partija,
14
Nacionalno veće crkava (NCC)... i Federalno odeljenje za ekonomsko osposobljavanje.”
Konačni cilj Čavezovog udruženja bio je da se stvore i rašire povodi za revoluciju. Njegovo
udruženje (National Farm Workers Association- NEWA) izdalo je „Radnički manifest” u kojem se, pored
ostalog, kaže: „Mi smo sinovi meksičke revolucije u kojoj su siromašni tražili hleba i pravde. Naša revolucija
neče biti oružana, ali mi zahtevamo novi društveni poredak... Izjavljujemo da ćemo nastaviti da se borimo
15
sve dok ne poginemo ili ne pobedimo. I mi ćemo pobediti.”
Juna 1966. godine, Mel O'Kampo (Mel O'Campo), jedan od Čavezovih bliskih saradnika, istupio
je iz organizacije i izneo na videlo Čavezove aktivnosti. I on je organizovao seriju predavanja o pravoj poza-
dini Čavezove borbe. Tada su i u velikom broju primeraka deljene kopije članka Gerija Alena, „Plodovi
komunističkog gneva u Delanu” („The Grapes – Communist Wrath in Delano”), gde god je govorio Mel
O'Kampo.
Nade gospodina Čaveza nisu urodile plodom.
7. DOZVOLA ZA NOŠENJE ORUŽJA ILI NJEGOVA KONFISKACIJA. Jedna od najvećih
pobeda u borbi protiv zavere je uspešna borba protiv svih koji bi da razoružaju Amerikance. Ima mnogo onih
koji su posle ubistva Džona Kenedija, Roberta Kenedija, Malkolma Iksa (Malcolm X) i Martina Lutera
Kinga poželeli da se izglasa zakon koji bi omogućio ili uvođenje dozvola za nošenje oružja ili njegovu
konfiskaciju od američkih građana. Međutim, svi napori u tom pravcu su propali zahvaljujući lobiranju
„Nacionalnog udruženja za oružje” (National Riple Association-NRA).
Ova organizacija je postala najveća lobistička grupa u Sjedinjenim Američkim Državama- razlog
leži u činjenici što se vlasnici oružja plaše vlasti, jedine ustanove koja može da ugrozi ljudska prava. Oni se
čvrsto drže stava da drugi amandman na Ustav („Pošto je dobro organizovana zemaljska odbrana potrebna za
bezbednost slobodne države, ne sme se kršiti pravo naroda da drži i nosi oružje”) znači upravo to: Kongres
ne može doneti nikakav zakon kojim bi se konfiskovalo oružje od građana.
8. POKUŠAJ DA SE NRA PRETVORI U EKOLOŠKU ORGA NIZACIJU. Pošto je
„Nacionalno udruženje za oružje” bilo veoma uspešno, načinjen je pokušaj da se njegova lobistička aktivnost
usmeri u dru gom pravcu.
To se dogodilo 1977. godine, kada je NRA trebalo da bude skrenuto na kolosek ekologije. Jedan
od protivnika ovakvog skretanja je rekao: „Organizaciji je nuđeno da napusti svoje dosadašnje aktivnosti u
vezi sa kontrolom oružja u zamenu za finansijsku podršku od nekoliko fondacija među kojima je i
16
Fordova.”
Jedan od glavnih „skretničara”, koji je propagirao novi ekološki kolosek, bio je Robert O.
Anderson (Robert O. Anderson), predsednik „Atlantik Ričfild kompanije” (ARCO) i direktor Saveza za
17
inostrane odnose – CFR-a.
Svi takvi napori su propali jer su građani napravili pritisak na rukovodstvo organizacije, želeći da
se osiguraju da neće biti promena u dosadašnjem kursu.
9. AMANDMAN O JEDNAKIM PRAVIMA. Ovaj amandman na Ustav, za koji su njegovi
oponenti govorili da bi izazvao najveće oti manje vlasti u istoriji SAD, umalo nije usvojen. Prve godine kada
je pred ložen, veoma brzo je usvojen u 22 države (kasnije su tri države ponovnim glasanjem povukle svoj
pristanak). Međutim, od 1975. godine samo je još jedna država pristala da se on usvoji.
Amandman je konačno završio svoj život kada je 1982. isteklo vreme propisano za njegovo

267