Page 274 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

19
omogućila da dobijemo premoć u odnosima sa Zapadom.”
U govoru koji je održao u Pragu 1973. godine liderima Varšavskog pakta, bio je nešto određeniji:
„Verujte nam, drugovi, jer do 1985. mi ćemo, zahvaljujući posledicama onoga što sada dobijemo detantom,
biti u stanju da ostvarimo većinu naših ciljeva u Zapadnoj Evropi. Konsolidovaćemo naše pozicije.
Unapredićemo našu ekonomiju. A odlučujući pomak u odnosu snaga koji će doći 1985. godine omogućiće
20
nam da sprovedemo našu volju gde god nam to bude potrebno.”
Brežnjev nije rekao kako će to nametnuti svoju volju međutim, mogući odgovor pružio nam je,
avgusta 1971, senator Beri Goldvoter. U novinama „Los Anđeles herald egzeminer” pojavio se tekst s naslo-
vom: „Goldvoter upozorava na sovjetsku nuklearnu ucenu.”
U tekstu piše: „Senator Beri Goldvoter izjavio je u subotu da je svetski balans moći prevagnuo na
stranu Sovjetskog Saveza u tolikoj meri da više nije nemoguća međunarodna nuklearna ucena. Jedini za-
ključak je da je SSSR na putu da uspostavi strategijsku vojnu nadmoć, toliko veliku da joj se ne može
21
suprotstaviti, i da će svaka sovjetska politička odluka imati u pozadini ovu ogromnu snagu.”
Dakle, prema scenariju koji smo upravo naveli, moguće je da će Sovjeti, koji su svoju ratnu
mašinu izgrađivali sporo ali uporno, uz obilatu pomoć „slobodnog Zapada” (i naravno Sjedinjenih Država),
zapretiti Americi nuklearnim ratom. To bi onda vladu SAD stavilo u situaciju da bira između rata ili
prihvatanja sovjetskog ultimatuma.
Indikacije da bi 1985. godina mogla biti prelomna došle su iz najrazličitijih izvora. Jedna od njih
je i knjiga Treći svetski rat, avgusta 1985. generala Ser Džona Heketa (Sir John Hacket) i šestorice njegovih
kolega, koji su svi bivši oficiri NATO-a. Ova knjiga napisana je 1973. i sadrži „dramatizovani plan sledećeg
22
svetskog rata.”
U knjizi se opisuje kako je SSSR počeo rat 11. novembra 1984, posle iniciranih radničkih nemira
23
u Poljskoj.”
Rat se razvija i, na kraju, Sovjetski Savez ipak biva poražen, manje od mesec dana po
započinjanju sukoba.
Mnogi upozoravaju da su Sjedinjene Države strateški iscrpljene, i to do tačke na kojoj se nalaze u
velikoj opasnosti. Takva opomena stigla je 1980. godine, od strane pedesetak penzionisanih generala i admi-
rala koji su izjavili da je Amerika „danas u većoj opasnosti nego u bilo koje vreme posle Perl Harbura.”
Štaviše, Henri Kisindžer nam poručuje da je u svakom slučaju verovatno prekasno i da bi
Sjedinjene Države trebalo da postignu neki povoljan sporazum sa Sovjetskim Savezom, umesto da se
nadmeću sa njim. Godine 1976, kada je Henri Kisindžer bio državni sekretar, novinar Ernest Kaneo (Ernest
Cuneo) je napisao:
„Pouzdani izvori nam tvrde da je model doktora Henrija Kisindžera promenjen- od modela
Meterniha iz XIX veka ka modelu Špenglera iz XX veka. Jo znači da je Kisindžer napustio politiku balansa
moći, da bi prihvatio Špenglerovu poziciju da je Zapad na zalasku i da mora da prihvati podređenu ulogu,
zato što je beskorisno odupirati se 'talasu budućnosti'. 'Talas budućnosti' svakako znači komunističku
prevlast. Kisindžerova nova pozicija pretpostavlja da američki narod nema hrabrosti ili snage da se
suprotstavi komunistima ukoliko to znači rat. Stoga Kisindžer pokušava da izbori najbolje moguće uslove u
24
nadmetanju svetskih velesila.”
Čini se da je sasvim moguć scenario po kojem je američka vlada dovedena u poziciju na kojoj
nema ni sposobnost niti načine da se odupre komunističkom pritisku, tako da bi, kada sovjetska vlada zapreti
Americi nuklearnim ratom, narod Amerike od svoje vlasti zahtevao da prihvati bilo koje rešenje koje ne vodi
u rat. Američki predsednik bi tada pitao Sovjete postoji li neka druga opcija osim nuklearnog rata. Njihov
odgovor bio bi da je to stapanje dve zemlje u Svetsku vladu. Narod u Americi bi odahnuo kada bi njegova
vlada prihvatila ponudu.
Da bi ovakva teorija, odnosno scenario, zaista mogao da deluje, potrebno je još nešto.
Potreban je predsednik koji se ne plaši da se uspravi pred Sovjetima, iako zna da nema vojnih
načina da uspe. On bi morao da bude iz redova Republikanske partije, koja je stalno bila oponent
komunistima, čovek koji bi poslao vojsku čak i na malo ostrvo (Grenadu) ukoliko bi posumnjao da se tamo
razvija marksizam. Ne bi smeo da bude iz redova demokrata koji su stalno izbegavali bilo kakve konflikte sa
komunistima. Prevara bi tako bila verodostojnija.
Amerikance varaju u igri: novčić koji se baca ima dve iste strane. Prvo treba biti čvrst prema
Sovjetima, a onda, nemajući mogućnost da im se suprotstaviš, popustiti.
Još jedan kamenčić u mozaiku scenarija kojim se Amerikanci ubeđuju da nemaju dovoljno vojne,
odnosno nuklearne sile da bi se eventualno suprotstavili Sovjetima je intervju sa Džonom Taueron (John To-

274