Page 218 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka
P. 218

Ovaj  cilj  je  1929.  godine  sasvim  otvoreno  izneo  Anašliht  (Unashclicht),  potpredsednik
            Revolucionarnog vojnog sovjeta, pre nego što su američke firme došle u SSSR da sprovedu petogodišnji
            plan.
                       „Mi moramo osigurati da se industrija u najkraćem mogućem roku može preorijentisati na vojnu
            proizvodnju...”
                       Pored toga što su gradili fabrike za proizivodnju vojne tehnike, neophodne sovjetskim oružanim
            snagama, Amerikanci su gradili i industrijska postrojenja koja su bila neophodna kao potpora za neometan
            rad vojnih fabrika. Na primer, dve najveće čeličane u SSSR-u su u Magnitogorsk i Kuznjecku. Obe čeličane
            izgradile  su  američke  kompanije,  onu  u  Magnitogorsk  „Artur  G.  Mek  Ki  i  kompani”,  koja  je  izgradila  i
            američku čeličanu u gradu Geri u Indijani, a kuznjecku čeličanu izgradila je „Frejn indžiniring kompani” iz
                   14
            Čikaga.
                       I naftna industrija je privukla američku pažnju. Pošto je porodica Nobel, posle revolucije 1917,
            napustila Rusiju, Lenjin je koncesije za bušenje nafte dao trima velikim naftnim kompanijama: „Standard
            oilu”, „Komper oil kompani” iz Nju Džersija, koju je osnovao V. Averel Hariman i „Rojal Dač Selu”.
                       Osim  naftnih  koncesija,  „Standard  oil”  je  dobio  i  koncesijun  za  izgradnju  rafinerije  kerozina,
            kapaciteta 150 000 tona, sposobne da proizvede gorivo od 100 oktana.
                       „Standard oil” je zatim zaključio i ugovor sa komunistima da prodaje rusku naftu na evropskom
            tržištu.
                       Ova ulaganja u naftnu industriju su se očito isplatila, budući da je SSSR danas najveći proizvođač
            nafte na svetu. (Jedan novinski članak od juna 1977. tvrdi da je glavni razlog što Sovjetski Savez izvozi
            svoju naftu činjenica da njome plaća uvoz zapadne tehnologije. Otprilike jedna desetina njihove proizvodnje
            nafte prodaje se Istočnoj Evropi po OPEK-ovim cenama.)
                      Doktor Entoni Saton je zaključio da se ugovor „Standard oila” o prodaji ruske nafte nastavio i
                       15
            posle  1935. ,  a  Geri  Alen,  koji  se  takođe  bavio  ovom  temom,  kaže:  „Moguće  je  da  Rokfeleri  još  uvek
            poseduju postrojenja za proizvodnju nafte iza Gvozdene zavese, izvlačeći profit preko Švajcarske. Na ovaj
                                                                                16
            način, oni ne moraju da dele plen sa svojim deoničarima ili sa poreznicima.”
                      Amerikanizacija  sovjetske  naftne  industrije  bila  je  toliko  ograničenih  razmera  da  je,  avgusta
            1960.  „... jedna američka delegacija naftne industrije (u poseti SSSR-u) imala priliku da vidi četiri rafinerije
            – od kojih su tri bile „Lend-liz” rafinerije (dobijene od Amerike tokom Drugog svetskog rata), a četvrta ili
                                                                    17
            „Lend-liz” rafinerija ili sovjetska kopija američkih instalacija.”
                       Tragična cena kojom je ruski narod plaćao ovu pomoć i trgovinu otkrivena je 1934, kada je Henri
            Morgentau, Ruzveltov sekretar Blagajne „uklonio sva ograničenja na trgovinu sa Sovjetskim Savezom... i
            iako je vlada Sjedinjenih Država imala dokaze koji su se odnosili na postojanje logora za prinudni rad u
                                                                                           18
            SSSR-u. Korišćenjem radne snage iz ovih logora cena proizvodnje se veštački obarala.”  (Podrazumeva se
            da su profiti najveći kada je cena rada najniža. To je trebalo da zadovolji „monopolističke kapitaliste” koji
            uživaju u pravljenju velikih profita).
                       Kao  dodatak  nabavci  vojne  opreme  koju  su  koristili  za  izgrađivanje  svoje  armije,  Sovjeti  su
            zapadnu tehnologiju primenili i u izgradnji velikog dela svoje trgovačke i ratne mornarice. Doktor Saton je,
            na  primer,  tokom  Vijetnamskog  rata  bio  u  stanju  da  identifikuje  osamdeset  četiri  teretna  prekookeanska
            broda  kojima  su  Sovjeti  prevozili  vojnu  opremu  iz  svojih  luka  u  vijetnamsku  luku  Hajfong.  Posle
            istraživanja,  Saton  je  zaključio:  „Nijedna  od  pogonskih  mašina  na  ovim  brodovima  nije  osmišljena  i
            proizvedena u SSSR-u. Sva veća i brža plovila na ruti za Hajfong bila su izrađena izvan Sovjetskog Saveza.
            Celokupna tehnologija za izgradnju brodova u SSSR-u dolazi direktno ili indirektno od Sjedinjenih Država
                                      19
            ili njenih NATO saveznika.”
                       Zapadni napori da se Sovjetima izgradi flota ilustrovani su sledećim statističkim podacima koje
            je  prikupio  profesor  Saton:  „68  odsto  svih  sovjetskih  brodova  izgrađeni  su  na  Zapdu;  80  odsto  svih
            sovjetskih  dizel-motora  izgrađeno  je  na  Zapadu;  20  odsto  svih  sovjetskih  pogonskih  mašina  (motora)
                                                          20
            izgrađeni su u SSSR-u, ali po zapadnim licencama.”
                                                                                                           21
                       Saton  je  kao  najveće  snabdevače  Sovjeta  brodovima  označio  Japan  i  Zapadnu  Nemačku:
            „...najmanje  95  odsto  svih  brodova  napravljenih  u  Finskoj  od  Drugog  svetskog  rata  bilo  je  namenjeno
                              22
            Sovjetskom Savezu.  Sve brodske pogonske dizel-mašine snage 11000 konjskih snaga napravljene u SSSR-
                                                                                   23
            u izgrađene su po tehnologiji dobijenoj od firme 'Bugmajster i Vajn' iz Danske.”
                      Japan, Zapadna Nemačka, Finska i Danska su saveznici Sjedinjenih Američkih Država.
                       Pomoć zapadne alijanse u razvoju sovjetske mornarice nije skorijeg datuma, naprotiv. Još marta
            1933. godine, američki Stejt department odobrio je zahtev „Ingliš bout kompani” iz Grotona u Konektikatu
            da  pošalje  planove,  specifikacije  i  izvođačke  usluge  Sovjetskom  Savezu  u  cilju  izgradnje  njihovih
            podmornica.
                                                           218
   213   214   215   216   217   218   219   220   221   222   223