Page 218 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

Ovaj cilj je 1929. godine sasvim otvoreno izneo Anašliht (Unashclicht), potpredsednik
Revolucionarnog vojnog sovjeta, pre nego što su američke firme došle u SSSR da sprovedu petogodišnji
plan.
„Mi moramo osigurati da se industrija u najkraćem mogućem roku može preorijentisati na vojnu
proizvodnju...”
Pored toga što su gradili fabrike za proizivodnju vojne tehnike, neophodne sovjetskim oružanim
snagama, Amerikanci su gradili i industrijska postrojenja koja su bila neophodna kao potpora za neometan
rad vojnih fabrika. Na primer, dve najveće čeličane u SSSR-u su u Magnitogorsk i Kuznjecku. Obe čeličane
izgradile su američke kompanije, onu u Magnitogorsk „Artur G. Mek Ki i kompani”, koja je izgradila i
američku čeličanu u gradu Geri u Indijani, a kuznjecku čeličanu izgradila je „Frejn indžiniring kompani” iz
14
Čikaga.
I naftna industrija je privukla američku pažnju. Pošto je porodica Nobel, posle revolucije 1917,
napustila Rusiju, Lenjin je koncesije za bušenje nafte dao trima velikim naftnim kompanijama: „Standard
oilu”, „Komper oil kompani” iz Nju Džersija, koju je osnovao V. Averel Hariman i „Rojal Dač Selu”.
Osim naftnih koncesija, „Standard oil” je dobio i koncesijun za izgradnju rafinerije kerozina,
kapaciteta 150 000 tona, sposobne da proizvede gorivo od 100 oktana.
„Standard oil” je zatim zaključio i ugovor sa komunistima da prodaje rusku naftu na evropskom
tržištu.
Ova ulaganja u naftnu industriju su se očito isplatila, budući da je SSSR danas najveći proizvođač
nafte na svetu. (Jedan novinski članak od juna 1977. tvrdi da je glavni razlog što Sovjetski Savez izvozi
svoju naftu činjenica da njome plaća uvoz zapadne tehnologije. Otprilike jedna desetina njihove proizvodnje
nafte prodaje se Istočnoj Evropi po OPEK-ovim cenama.)
Doktor Entoni Saton je zaključio da se ugovor „Standard oila” o prodaji ruske nafte nastavio i
15
posle 1935. , a Geri Alen, koji se takođe bavio ovom temom, kaže: „Moguće je da Rokfeleri još uvek
poseduju postrojenja za proizvodnju nafte iza Gvozdene zavese, izvlačeći profit preko Švajcarske. Na ovaj
16
način, oni ne moraju da dele plen sa svojim deoničarima ili sa poreznicima.”
Amerikanizacija sovjetske naftne industrije bila je toliko ograničenih razmera da je, avgusta
1960. „... jedna američka delegacija naftne industrije (u poseti SSSR-u) imala priliku da vidi četiri rafinerije
– od kojih su tri bile „Lend-liz” rafinerije (dobijene od Amerike tokom Drugog svetskog rata), a četvrta ili
17
„Lend-liz” rafinerija ili sovjetska kopija američkih instalacija.”
Tragična cena kojom je ruski narod plaćao ovu pomoć i trgovinu otkrivena je 1934, kada je Henri
Morgentau, Ruzveltov sekretar Blagajne „uklonio sva ograničenja na trgovinu sa Sovjetskim Savezom... i
iako je vlada Sjedinjenih Država imala dokaze koji su se odnosili na postojanje logora za prinudni rad u
18
SSSR-u. Korišćenjem radne snage iz ovih logora cena proizvodnje se veštački obarala.” (Podrazumeva se
da su profiti najveći kada je cena rada najniža. To je trebalo da zadovolji „monopolističke kapitaliste” koji
uživaju u pravljenju velikih profita).
Kao dodatak nabavci vojne opreme koju su koristili za izgrađivanje svoje armije, Sovjeti su
zapadnu tehnologiju primenili i u izgradnji velikog dela svoje trgovačke i ratne mornarice. Doktor Saton je,
na primer, tokom Vijetnamskog rata bio u stanju da identifikuje osamdeset četiri teretna prekookeanska
broda kojima su Sovjeti prevozili vojnu opremu iz svojih luka u vijetnamsku luku Hajfong. Posle
istraživanja, Saton je zaključio: „Nijedna od pogonskih mašina na ovim brodovima nije osmišljena i
proizvedena u SSSR-u. Sva veća i brža plovila na ruti za Hajfong bila su izrađena izvan Sovjetskog Saveza.
Celokupna tehnologija za izgradnju brodova u SSSR-u dolazi direktno ili indirektno od Sjedinjenih Država
19
ili njenih NATO saveznika.”
Zapadni napori da se Sovjetima izgradi flota ilustrovani su sledećim statističkim podacima koje
je prikupio profesor Saton: „68 odsto svih sovjetskih brodova izgrađeni su na Zapdu; 80 odsto svih
sovjetskih dizel-motora izgrađeno je na Zapadu; 20 odsto svih sovjetskih pogonskih mašina (motora)
20
izgrađeni su u SSSR-u, ali po zapadnim licencama.”
21
Saton je kao najveće snabdevače Sovjeta brodovima označio Japan i Zapadnu Nemačku:
„...najmanje 95 odsto svih brodova napravljenih u Finskoj od Drugog svetskog rata bilo je namenjeno
22
Sovjetskom Savezu. Sve brodske pogonske dizel-mašine snage 11000 konjskih snaga napravljene u SSSR-
23
u izgrađene su po tehnologiji dobijenoj od firme 'Bugmajster i Vajn' iz Danske.”
Japan, Zapadna Nemačka, Finska i Danska su saveznici Sjedinjenih Američkih Država.
Pomoć zapadne alijanse u razvoju sovjetske mornarice nije skorijeg datuma, naprotiv. Još marta
1933. godine, američki Stejt department odobrio je zahtev „Ingliš bout kompani” iz Grotona u Konektikatu
da pošalje planove, specifikacije i izvođačke usluge Sovjetskom Savezu u cilju izgradnje njihovih
podmornica.
218