Page 201 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

penziji, još uvek pod kontrolom Vlade. Ta kontrola sputavala je i njihovu slobodu da govore o najvažnijim
političkim temama. Ukoliko bi napustio vojsku, Paton bi mogao da kaže sve što misli da treba reći.
On je bio duboko protiv sovjetskog zauzimanja istočne Evrope, i mnogi smatraju da bi
progovorio pred narodom Amerike o ovoj izdaji, odmah po završetku rata.
Ali, pre nego što je dobio priliku da napusti vojsku, Paton je nastradao u automobilskoj nesreći.
Godine 1979, jedan bivši tajni agent OSS-a (Office of Strategic Services) dao je intervju u kojem
tvrdi da je od njega svojevremeno traženo da ubije Patona. Taj agent bio je „... Daglas Bazata (Douglas
Bazata), obaveštajac, veteran koji je izjavio da je primio naređenje da ubije Patona, 1944. godine. Prema
Bazatinoj tvrdnji, naređenje da se smakne Paton stiglo mu je direktno od legendarnog šefa OSS-a, Divljeg
9
Bila Donovana (Wild Bill Donovan)”.
Kada su Bazatu pitali zašto se, posle toliko godina, odlučio da objavi ovo priznanje, odgovorio je
„... da je oronulog zdravlja i da želi da američki narod ipak sazna istinu.”
Novine koje su objavile intervju tvrde da su zaposlile „profesionalnog psihologa sa ciljem da
prouči Bazatin iskaz, koristeći metodu „procene psihološkog stresa” (P. S. E). Prema njegovom izveštaju,
Bazata nije pokazao nikakve znake koji bi ukazali na to da je lagao.”
Bazatina uteha leži u tome što, iako je primio 10 000 dolara posle Patonove smrti, on, u stvari, za
nju nije kriv. Bazata je tvrdio da zna ko je zaista ubio Patona, i da je ovaj nastradao od smrtonosne doze
tijanida koju je primio u bolnici u koju je odveden posle automobilskog udesa, a ne od samog udesa.
Baš otprilike u vreme Patonove smrti završio se Drugi svetski rat. Međutim, tragični događaji
nisu se time okončali.
Pobedničke savezničke trupe su preko 16 miliona Nemaca proterale iz njihovih domova u
centralnoj i Istočnoj Evropi. Razlozi ovog proterivanja nisu tada objašnjeni, ali su se savezničke vlade s njim
saglasile.
Oktobra 1944, sovjetska Crvena armija počela je da napreduje na zapad preko istočnoevropskih
država. Ovaj prodor Sovjeta „... izazvao je masovno bekstvo nemačkih civila na Zapad. Pobeglo je četiri do
pet miliona ljudi... ali, milioni Nemaca su i ostali... velike nemačke enklave... ostale su u predratnoj Poljskoj,
Mađarskoj, Rumuniji i Jugoslaviji. Međutim, saveznička dugoročna politika je u poslednje dve godine rata...
imala za cilj... radikalno uklanjanje Nemaca iz Istočne i centralne Evrope. Kao zaključak Konferencije u
Potsdamu (17. juna - 2. avgusta 1945), objavljen je Protokol, čiji član br. XIII odobrava transfer Nemaca sa
10
istoka u ono što je preostalo od Rajha.”
Tokom nasilnog proterivanja Nemaca iz njihovih domova, „činjena su dela neverovatne
okrutnosti i sadizma. Bespomoćni civili kundacima su isterivani iz kuća, žene su silovane, muškarci
odvođeni u logore za prinudni rad, a hiljade ljudi su internirani u sabirne logore gde su čekali
11
proterivanje...”
Po završetku rata, sile-pobednice održale su u Nirnbergu suđenje za počinjene ratne zločine.
Jedan od optuženih za prisilnu deportaciju ljudi u radne logore bio je i Albert Šper (Albert Speer), nemački
ministar za naoružanje i municiju. U knjizi Sećanja iz Trećeg Rajha, Šper je napisao: „Deportacija u logore
je nesumnjivo međunarodni zločin. Ja se ne žalim na kaznu. Međutim, sada i druge države čine iste stvari,
12
koje smo mi radili.”
I drugi su videli kakve se nepravde događaju. Robert Marfi (Robert Murphy), politički savetnik
Sjedinjenih Država za Nemačku, napisao je Stejt departmentu: „Gledajući ovaj jad... u glavu se odmah
vraćaju sećanja na Dahau i Buhenvald. Ovde se praktikuje odmazda najširih razmera... nad ženama i decom,
13
siromašnima i nemoćnima.”
Niko se nije odazvao, posebno ne u Sjedinjenim Državama, i deportacije su se nastavile.
14
Tragično je da „preko dva miliona Nemaca nije preživelo nasilno preseljenje.”
Rat je sada bio završen, Nema preseljeni iz svojih domova, i Evropa je mogla da počne da se
obnavlja od stravičnih razaranja. Cena rata bila je konačna:
- Više od 50 miliona ljudi, od toga 23 miliona u uniformama (ostalo su bili civili), bilo je ubijeno.
15
Većina je umrla strašnom smrću.
- U Drugom svetskom ratu nije bilo pobednika, osim država koje su sada kontrolisale zemlje koje
su osvojile. Jedan američki general, Albert K. Vedemajer (Albert C. Wedemeyer), pravilno je zaključio da je,
u stvari, jedini pobednik Sovjetski Savez: „Staljin je imao nameru da stvori pogodne uslove za realizaciju
komunističkih ciljeva širom Balkana i Istočne Evrope. On je iz rata izašao kao jedini pobednik. Mi
(saveznici) osigurali smo razvoj neprijateljskije, opasnije i gramzivije sile nego što je to bila nacistička
16
Nemačka. Sile koja je porobila više ljudi nego što smo mi oslobodili.”
Evropljanin koji se saglasio sa generalom Vedemajerom bio je princ Mihael Strudza (Michael

201