Page 200 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

GLAVA XXVI

ATOMSKA BOMBA

Godine 1945. rat je počeo da se razrešava. Ali nije smeo da se završi onoliko brzo koliko je
mogao.
Japanci su pokušali da okončaju rat 14. februara 1945. Američka vlada došla je u posed
dešifrovanih poruka o predaji koje su razmenili Japan i SSSR.
Međutim, vlada SAD nije bila spremna da prihvati nastojanja Japana da se rat završi. „Maršal
(Džordž Maršal, glavnokomandujući armije), je jasno stavio do znanja da ne veruje u japanske mirovne
2
ponude.”
Ove mirovne poruke ponovljene su juna 1945. godine, kada je SSSR primio poruku da je Japan
spreman da okonča rat. I ovu poruku presreli su Amerikanci, međutim, opet ništa nije učinjeno.
Razlog američkog odbijanja da se rat prekine postao je očit 6. avgusta 1945, kada su Sjedinjene
Države bacile prvu atomsku bombu na grad Hirošimu u Japanu. Američko vazduhoplovstvo pokušalo je da
upozori stanovništvo da će grad biti uništen. Iznad grada je izbačeno 720 000 letaka u kojima se kaže da će
3
Hirošima biti „... zbrisana ukoliko se Japan odmah ne preda.” Mnogo ljudi je napustilo grad, ali se
procenjuje da je u njemu ostalo oko 250 000 stanovnika.
Odluka da se baci i druga bomba donesena je lako: „Nije održan ni jedan sastanak na vrhu, niti se
raspravljalo o neophodnosti druge bombe. Nije ni pokušano da se prosudi da li će prva bomba ili ulazak
4
SSSR-a u rat s Japanom (8. avgusta 1945) ubrzati njegovu predaju.”
Kada je bačena prva bomba na Hirošimu, Hari Truman, koji je postao predsednik, pošto je
5
Ruzvelt umro 12. aprila 1945, izjavio je „...da je to najveća stvar u istoriji.”
Bilo je ljudi i na najvišim položajima u vlasti koji su smatrali da nije bilo potrebe bacati atomske
bombe na Japan. Admiral Vilijem Lihi (William Lehay) je rekao: „Čvrsto zastupam stav da je rat protiv
6
Japana došao do tačke na kojoj je japanski poraz bio samo pitanje vremena i novca.”
Još uvek traju spekulacije o razlozima zbog kojih su odabrani baš Hirošima i Nagasaki kao ciljevi
za atomsko bombardovanje, pošto ni jedan od ovih gradova uglavnom nije imao nikakva vojna postrojenja.
Jedan autor ponudio je ovakvo objašnjenje: „Hirošima i Nagasaki... bili su u Japanu glavni centri domaćeg
7
stanovništva hrišćanske vere.”
Postoje dokazi da je, mnogo pre nego što su bombe bačene na Japan, predsednik Ruzvelt
razmišljao o primeni ovog moćnog i razornog oružja protiv nevinih ljudi: „Predsednik... je pripremio govor
koji je trebalo da održi na dan praznika posvećenog Džefersonu. Ruzvelt je nameravao da svetu otvoreno
iznese bojazan da će političari kao neizbežno prihvatiti uništavanje nevinih ljudi samo da bi postigli svoje
8
ciljeve, a da će se naučnici koncentrisati i ignorisati posledice svojih istraživanja.
Ruzvelt je, međutim, preminuo pre nego što je stigao da održi govor, tako da svet nikada neće
saznati šta je njime nameravao da postigne.
Zanimljivo je podsetiti se da Japan nikada nije napao SSSR tokom rata. Sovjetski Savez je bio
saveznik Amerike tokom Drugog svetskog rata, a samim tim i neprijatelj Japana. Isto tako, SSSR nije napao
Japan sve dok nije bačena prva atomska bomba. To je veoma čudno zato što je SSSR bio u ratu s japanskim
saveznikom, Nemačkom, a prema uslovima Trojnog pakta, o kojima smo već govorili, ove dve države bi
morale biti u međusobnom ratu. Japanski napad na SSSR imao bi dramatične rezultate koji bi mnogo
pomogli Nemačkoj, i to iz dva razloga:
1. Otvorio bi se drugi front za Sovjetski Savez. To bi ga prinudilo da prebaci trupe potrebne za
rat protiv Nemačke na front s Japanom, što bi predstavljalo veliko olakšanje za Nemačku.
2. To bi najverovatnije zatvorilo luku Vladivostok, preko koje je stizao veliki deo američke
pomoći (takozvanog „Lend-liza”) u ratnom materijalu. Na taj način SSSR bi bio lišen snabdevanja koje mu
je omogućavalo da vodi rat sa Nemačkom.
Sovjetski Savez je konačno rešio da stupi u rat sa Japanom 8. avgusta 1945, a to je bilo svega šest
dana pre njegove kapitulacije. Postoje neke pretpostavke da je Sovjetima obećano da će, ukoliko i zvanično
postanu njegov neprijatelj, dobiti deo japanske imovine ili interesa posle rata.
General Džordž Paton primetio je čudno ponašanje američke vlade. Sagledao je dovoljno toga da
je poželo da napusti vojsku, „da bi mogao da kaže šta misli o američkoj slabosti prema komunizmu”
ispoljenoj tokom rata. Paton je znao o vojsci toliko da je bio svestan da su oficiri visokog ranga, iako u

200