Page 205 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

psihički bolestan - još uvek na snazi. Uzećemo kao primer odgovor Valtera Skota u časopisu „Parejd” na
pitanje jednog čitaoca, od 24. maja 1981:
Pitanje: „Da li je predsednik Hari Truman ikada sarađivao sa američkom štampom u cilju
prikrivanja istine o bolesti Džejmsa Forestala, našeg prvog sekretara odbrane?
Odgovor.„... Štampa se ustezala da otkrije javnosti da je Forestal patio od teške psihoze krajem
13
četrdesetih godina. On je očigledno bio psihički bolestan u to vreme...”
Doktor Kerol Kvigli je u svojoj knjizi Tragedija i nada izneo slično mišljenje, obaveštavajuči
čitaoca da je „njegov um kolabirao usled napetosti i da se povukao 1949. godine, izvršivši ubrzo posle toga
14
samo-ubistvo.”
Amerikanci verovatno nikada neče saznati šta se zaista dogodilo sa Džejmsom Forestalom.
Ostaju samo nagađanja.
Treća osoba koja je došla do saznanja da nešto ne valja u američkoj politici bio je senator Džozef
Makarti, koji je ta otkrića platio prvo svojom reputacijom, a zatim i životom.
Kampanja za kompromitovanje senatora Makartija trajala je veoma dugo i, štaviše, nastavljena je
do današnjih dana. Ispitivanje činjenica pomoći će nam da shvatimo zašto se njegovo ime blati čak i danas.
Dakle: „Forestal je bio taj koji je lično upozorio mladog senatora na opasnost od komunizma i
saopštio mu neka imena ključnih ljudi u našoj federalnoj vladi koja su dosledno krojila našu politiku tako da
15
ona ide u korist sovjetske Rusije.”
Priča o Makartiju počinje, možda, 22. marta 1947. godine, kada je predsednik Hari Truman izdao
Izvršno naređenje broj 9835 kojim se uspostavlja program zabrane zapošljavanja osoba čija je lojalnost sum-
16
njiva. Nešto kasnije, 10. juna 1947, Senatski komitet poslao je memorandum državnom sekretaru Džordžu
S. Maršalu. Jedan deo tog memoranduma glasi:
„U dosijeu Departmenta nalazi se kopija preliminarnog izveštaja FRI-a o sovjetskim špijunskim
aktivnostima u Sjedinjenim Državama. U njemu se pominje veliki broj službenika Stejt departmenta, od
kojih su neki na veoma visokim položajima... Pred nama se odvija smišljen, proračunat program koji ima za
cilj ne samo da zaštiti komunistički personal na visokim mestima, već i da bezbednost i obaveštajnu zaštitu
svede na nulu. Ukoliko ovaj slučaj izbije u javnost pre nego što Stejt department nešto preduzme, biće to
nacionalna sramota.” 17-18
Sekretar Maršal je potpuno ignorisao ovaj izveštaj.
Takvo nedelovanje nagnalo je senatora Makartija da, u svojoj knjizi Američko bekstvo od pobede,
o Džordžu Maršalu napiše sledeće: „Ukoliko je on punim srcem služio interesima Sjedinjenih Država,
ovakve odluke bile su veliki propust. Ukoliko su pak te odluke bile deo tajnih planova za koje mi još uvek
19
nemamo ključ, onda su one verovatno bile uspeh najvišeg stepena.”
Predsednik Truman je kasnije, 13. marta 1948, ublažio svoj stav o bezbednosti, kada je „izdao
naređenje kojim svim federalnim službenicima nalaže da čuvaju informacije vezane za bezbednost od
20
članova Kongresa...”
Ovo naređenje je, očigledno, veoma otežalo dobijanje važnih informacija iz Vladinih kanala ali
je, sasvim izvesno, i odmagalo u istrazi službama koje su bile zadužene da otkrivaju ljude koji ugrožavaju
bezbednost Amerike.
Tri čoveka su, na Dan zahvalnosti 1949, došla u kancelariju senatora Makartija i: „... pokazala
senatoru izveštaj od sto stranica o komunističkoj subverziji u SAD, uključujući i ozbiljan prodor u Stejt
department. Izveštaj, koji je bio pripremljen po naređenju Dž. Edgara Huvera (šefa FBI-a), već je bio
dostavljen Beloj kući, državnom sekretaru i direktorima svih federalnih službi kojih se to ticalo. Izveštaj je
detaljno opisivao delovanje špijunske mreže koja je operisala u vlastima Sjedinjenih Država, i uključivala
veliki broj službenika Stejt departmenta, od kojih su neki bili na veoma visokim položajima.
Senator Makarti je pročitao izveštaj i njime bio toliko potresen da se zarekao da će sam učiniti
21
nešto po tom pitanju.”
Tako je počela saga o Makartiju.
Svega nekoliko meseci posle toga, 9. februara 1950, senator Makarti je „učinio nešto po tom
pitanju”. U ženskom republikanskom klubu u Vilingu (Vest Virdžinija) održao je govor u kojem je rekao: „U
rukama imam pedeset sedam slučajeva osoba koje su ili članovi ili simpatizeri Komunističke partije, ali, i
22
pored toga, još uvek pomažu u kreiranju naše spoljne politike.”
Makartijeve senzacionalne optužbe počele su da se pojavljuju u novinama širom zemlje.
,,U Solt Lejk Sitiju on je odbio ponudu da Dinu Ačesonu (Dean Acheson), državnom sekretaru,
saopšti imena. Tada je bilo na snazi predsedničko naređenje kojim se zabranjuje davanje na uvid dosijea za-

205