Page 197 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

Erla je, u jednom pismu, upozorila i Ruzveltova ćerka da bi, „... ukoliko nastavi svojim putem i
7
javno kritikuje i komentariše neke sovjetske poteze, mogao biti proglašen krivim za izdaju.”
Velika je nesreća to što je Ruzvelt stao na stranu „nekih sovjetskih poteza” i pri kraju rata
dopustio prodor njegovih trupa u istočnu Evropu, o čemu svedoče ponašanje Ruzvelta u slučaju Kanarisa i
pismo njegove ćerke Erlu, jer građani tih zemalja nisu želeli da ih Sovjeti okupiraju. Ova činjenica je bila
očigledna pošto su se milioni patriota iz Istočne Evrope pridruživali nemačim oružanim snagama u pokušaju
da spreče Sovjete da okupiraju njihove države.
Da je pomogao Kanarisovoj grupi, Ruzvelt je zaista mogao da pomogne ovim patriotima u
očuvanju njihovih zemalja od komunizma, a Eri bi bio u mogućnosti da bude od ogromne pomoći u
iznošenju ovih stvari narodu Amerike.
Ali, tako nije trebalo da bude, i istočnoevropske zemlje su okupirane od strane komunista, na
nesreću miliona patriota. Ruzvelt je i po završetku rata nastavio da pomaže sovjetsku vladu, garantujući joj
vlast u okupiranim zemljama. Te garancije utanačene su još na konferencijama koje su saveznici održali dok
je rat još bio u toku.
Februara 1945, Ruzvelt se sastao sa Staljinom na Jalti, iako je već pokazivao znake ozbiljne
bolesti. Mnogi insistiraju na tome da je Ruzvelt umirao od raka, a jedan od njih je i njegov lični lekar. Još u
aprilu 1944. godine lekar Bele kuće, vice-admiral (Ross Maclntire), počeo je sistematski da obmanjuje
javnost o predsednikovom stanju, i, verovatno zbog rata koji se dobro odvijao, štampa ga nije mnogo
8
gnjavila” , kaže se u jednom novinskom članku.
Godine 1979. doktor Hari Goldsmit (Dr. Harry Goldsmith) hirurg iz Dartumnda i čovek koji je
istraživao Ruzveltovu istoriju bolesti, objavio je da je predsednik tajno bolovao od raka i da je umro od udara
1945, i pored toga što je izveštavano da se on oseća dobro.
U knjizi pod naslovom Daglas Mak Artur, autor Frejzer Hant (Frizier Hant) tvrdi da su lekari
lagali narod o stanju Ruzveltovog zdravlja, jer je on imao jak razlog da doživi kraj rata. Naime, Ruzveltu je
ponuđeno da bude predsednik svetske vlade, tj. Ujedinjenih nacija, koje će se formirati neposredno po
završetku rata: „Um bolesnog i nepouzdanog Ruzvelta, već ionako hendikepiran, sada se zapalio
9
grandioznom idejom Svetske države na čijem bi čelu bio on...”
Dakle, kada se Ruzvelt na Jalti sastao sa Staljinom, dao mu je sve što je ovaj želeo, kao znak
podrške komunistima. Na nrimer, pored evropskih zemalja, dao je Sovjetima i luku Port Artur na Žutom
moru, luku Dairen na Kurilskim ostrvima, Mongoliju i donju polovinu poluostrva Sahalin.

Većinu ovih teritorija prethodno je okupirao drugi američki saveznik iz rata, Kina.
Američki ambasador Vilijem S. Bulit (William C. Bullit), pošto je otkrio šta se dogodilo na Jalti,
dao je ovakvu izjavu: „Predsednik Sjedinjenih Država nikada nije potpisao neki nepotrebniji, sramniji i po-
10
tencijalno opasniji dokument.”
Štaviše, Ruzvelt je Sovjetima dao pravo na tri glasa u budućoj Generalnoj skupštini Ujedinjenih
ancija (po jedan za Belorusiju, SSSR i Ukrajinu), iako su sve ostale zemlje trebalo da imaju po jedan glas,
uključujući i SAD.
Kada su ga pitali o ova tri glasa za Sovjete, Ruzvelt je odgovorio: „Znam da nije trebalo to da
11
uradim, ali bio sam tako umoran kada su me spopali.”
Nije samo Ruzvelt izručio evropske države Sovjetima. Vinston Čerčil se, prema dokumentima
objavljenim 1973. godine, „... još 1944. saglasio sa sovjetskom dominacijom u Poljskoj, ako Staljin, za uz-
12
vrat, podrži britanske interese na Dalekom istoku i na Mediteranu.”
Zaista je čudno da je Čerčil, tvorac izraza „gvozdena zavesa”, kojim se opisuje zid koji su oko
Istočne Evrope podigli komunisti, i sam priznao da je učestvovao u stvaranju tog istog zida. U knjizi Trijumf
i tragedija, napisao je: „Rekao sam Staljinu: 'Hajde da obavimo naše poslove. Kako bi bilo da vi imate 90%
uticaja u Rumuniji a mi 90% u Grčkoj, i po 50% u Jugoslaviji?' Napisao sam na polovini lista papira:
Rumunija - Rusija 90%, ostali 10%
Grčka - Velika Britanija 90%, Rusija 10%
Jugoslavija-50%:50%
Mađarska -50%:50%
Bugarska - Rusija 75%, ostali 25%
Staljin je uzeo olovku, to štiklirao i dodao mi papir. Sve je bilo dogovoreno za tili čas.”
Ali predaja Istočne Evrope u ruke komunista nije delo samo ove dvojice. Umešani su tu bili i

197