Page 192 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

rata, a to je značilo da su istrošeni i zastareli.
Pored nosača aviona, Ruzvelt je povukao i male, pokretne brodove za koje se očekivalo da će se
efikasno iskoristiti u predstojećim pomorskim bitkama. „Admiral Vilijem F. Hesli (William F. Hasley) bio je
upućen na ostrvo Vejk sa nosačem 'Enterprajz' 28. novembra, zajedno sa tri teška razarača i devet manjih
brodova. Admiral Džon E. Njutn (John E. Newton) je 5. decembra bio poslat na Midvej sa nosačem
72
'Leksington', tri teške krstarice i pet razarača. Nosač 'Saratoga' bio je poslat ka pacifičkoj obali...”
Admiral Hazbend Kimel (Husband Kimmel), zapovednik pomorskih snaga u Perl Harburu,
krivicu za slabu pripremljenost Perl Harbura za napad baca direktno na predsednika Ruzvelta: ,,U Perl
Harburu smo bili nespremni zato što je plan predsednika Ruzvelta zahtevao da se flota na Havajima ni
73
jednom rečju ne upozori.”
Član Čerčilovog ratnog kabineta, Oliver Litlton (Oliver Littleton), u obraćanju predstavnicima
Američke trgovinske komore u Londonu 24. juna 1944. godine, izjavio je sledeće: „Amerika je do te mere
isprovocirala Japance da su bili prinuđeni da napadnu Perl Harbur. Bilo bi falsifikovanje istorije kada bismo
74
rekli da je Amerika bila naterana da ude u rat.”
Savet za inostrane odnose je januara 1974. godine, u svom časopisu „Inostrani poslovi”, doneo
članak koji potvrđuje Litltonove reči. U tekstu se kaže: „Japanski napad na Perl Harbur je gurnuo Sjedinjene
Države u Drugi svetski rat, ali je Ruzveltova administracija odlučila godinu i po dana pre toga da uđe u ratni
75
rizik sa ciljem da spreči totalitarnu dominaciju nad Evropom.”
Dakle, 8. decembra 1942. godine predsednik Ruzvelt je od Kongresa zatražio da se objavi rat
Japanu, tvrdeći da će 7. decembar 1941. ući u istoriju kao „dan beščašća”.
Kada se svojim govorom u Kongresu obratio naciji, Ruzvelt je lagao. Rekao je: „Mi to ne volimo
76
- i nismo želeli da ulazimo u rat - ali, sada smo u njemu, i borićemo se svim raspoloživim snagama.”
Ruzvelt je želeo rat s Japanom, i konačno ga je dobio. Zatim jeli. decembra sledila i objava rata
od strane Nemačke. Bilo je to u skladu sa Trojnim paktom, koji su ranije potpisali Japan, Nemačka i Italija.
Ruzveltovi planovi sa Perl Harburom imali su visoku cenu. Poginuo je 2341 vojnik Sjedinjenih
Država, 1143 ih je bilo ranjeno; osamnaest brodova, uključujući osam bojnih brodova, bilo je potopljeno ili
teško oštećeno; bilo je uništeno ili neupotrebljivo više od dve stotine aviona, a ubijeno je šezdeset i osam
civila.
Admiral Kimel (Kimmel) je, zbog navodne nespremnosti za napad, bio smenjen i nešto kasnije,
7. januara 1942, penzionisan.
Posle završetka rata, Kongres je istraživao razloge nepripremljenosti Perl Harbura za napad.
Rezultati istrage mnogo govore:
1. Amerika nije isprovocirala napad;
2. nema dokaza da su Predsednik, Državni sekretar, Sekretar rata ili Sekretar mornarice
isprovocirali napad;
3. Američka vlada učinila je sve da izbegne rat s Japanom;
4. napad je bio uspešan zato što su vojska i mornarica propustile da na vreme otkriju snage
neprijatelja, i
5. počinjene greške bile su greške u prosuđivanju a ne zanemarivanje dužnosti.
Poslednji zaključak je očigledno donesen s namerom da se oficiri koji su tada bili na dužnosti ne
izvode pred vojni sud. Admiral Kimel i general Valter C. Sort (Walter C. Short), zapovednik kopnenih snaga
u Perl Harburu, neprestano su zahtevali da im se održi suđenje na kojem bi mogli da speru ljagu sa svog
imena, ali im to nikada nije bilo omogućeno.
Admiral Robert Tiobold, zapovednik flote razarača u Perl Harburu, napisao je knjigu pod
nazivom Konačna tajna Perl Harbura, u kojoj iznosi svoje zaključke o „iznenadnom napadu”. Pogledajmo
ih:
1. predsednik Ruzvelt gurao je Japan u rat, a ohrabrivao ga je da počne neprijateljstva tako što je
Pacifičku flotu držao u vodama Havaja, kao pozivnicu za napad;
2. planovi da se Perl Harbur iskoristi kao mamac napravljeni su još juna 1940. godine;
3. rat s Japanom značio je i rat sa Nemačkom, i
4. Ruzvelt, Maršal i Stark znali su za napad dvadeset jedan sat pre njegovog početka.
I pored svih dokaza da je Ruzvelt zajedno sa svojim najbližim saradnicima unapred znao za
napad, ima ljudi koji tvrde da su Vlada, i posebno Ruzvelt, nevini u ovom slučaju.
Jedan od takvih je i Volter Skot (Walter Scott), koji vodi rubriku „Pitanja i odgovori” u časopisu

192