Page 188 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

Tomsen (Hans Thomsen), nemački otpravnik poslova u Vašingtonu, 12. septembra 1939. poslao je u Berlin
kablogram sledeće sadržine: „... ukoliko saveznicima (Engleskoj i Francuskoj) zapreti poraz, Ruzvelt će ući u
43
rat, makar morao da se suoči i sa otporom u sopstvenoj zemlji.
Nemačka je mnogo zavisila od naftnih resursa. Nafta je stizala iz različitih izvora izvan
Nemačke. Pre nego što je bila okupirana, Rumunija je svoju naftu izvozila u Nemačku. Časopis „Lajf” od 13.
februara
1940. godine donosi fotografiju na kojoj se vidi kako se rumunska nafta tovari u cisterne. Tekst ispod slike je
sledeći: „Nafta za Nemačku prevozi se cisternama Ameriken esoluba i Britiš petroleuma iz naftnih postroje
nja u blizini Ploeštija. Cisterne su obeležene znacima nemačkoameričke naftne kompanije i nemačkih
železnica i voze naftu put Hamburga i Vu pertala u Nemačkoj. Poslate su iz Nemačke da bi ubrzale isporuku
44
naf te.” Fotografija je napravljena posle nemačke invazije na Austriju i Polj sku, ali su američke i britanske
kompanije, ipak, prevozile naftu za ne mačku vladu (cisterne na fotografiji nose jasne oznake „Essolube” -
„Shell”).
Pored Rumunije, bilo je i drugih resursa: „... kada bi nemačko vazduhoplovstvo ostajalo bez
goriva, njega je veoma ljubazno snabdevala velika rafinerija koja pripada „Standard oilu” a nalazi se na
45
ostrvu Arubi. Naftu su prevozili španski tankeri.” Ovo se događalo tokom samog rata, no američke
46
podmornice nisu potapale ove tankere.
I pored kupovine nafte izvan nemačkih izvora, glavni snabdevač je još uvek bio kartel. „Saradnja
IG Farbena i Standard oila na proizvodnji sintetičkog goriva dala je IG Farben kartelu monopol nad
proizvodnjom benzina u Nemačkoj za vreme Drugog svetskog rata. Nešto malo manje od polovine ukupne
količine visokooktanskog benzina je u Nemačkoj 1945. proizveo IG Farben uz pomoć svojih podružnih
47
kompanija.
Kako se rat u Evropi nastavljao, američki lideri su sve češće pokušavali da umešaju i Sjedinjene
Države, i pored toga što narod nije želeo da ima ništa sa tim. Ruzvelt je kao predsednički kandidat obećao da
će Amerika ostati neutralna ukoliko on bude ponovo izabran. Neki su, međutim, znali istinu. Jedan od takvih
bio je general Hju Džonson (Hugh Johnson), koji je rekao: „Ne poznajem ni jednog jedinog dobro
obaveštenog posmatrča Vašingtona koji nije ubeđen da će nas gospodin Ruzvelt, ako ponovo bude izabran
48
(1940), prvom prilikom odvući u rat, i da će, ukoliko se takva prilika ne ukaže, on sam neku napraviti.”
Ruzvelt je imao dve mogućnosti da Ameriku umeša u Drugi svetski rat: Japan je bio u ratu sa
Kinom a Nemačka u ratu sa Engleskom i Francuskom i drugim zemljama. Obe ratne zone davale su obilje
mogućnosti za ulazak u rat, i Ruzvelt je bio željan da ih iskoristi.
Prva prilika ukazala mu se na Pacifiku. Avgusta 1940. godine, Sjedinjene Države su uspele da
probiju takozvanu „purpurnu” japansku ratnu šifru. To je američkoj vladi dalo mogućnost da pročita i shvati
japansku šifrovanu i tajnu radio-poruku za vreme rata. Aparati za dešifrovanje japanskih poruka počeli su da
se proizvode i šalju širom sveta, ali ni jedan nije poslat u Perl Harbur.
Ruzveltove pripreme za ulazak u rat, mada se javno izjašnjavao za neutralnost, počele su avgusta
1940. godine, kada je izglasano da Nacionalna garda, do tada sa dobrovoljnim članstvom, dobije svoju oba-
veznu službu u trajanju od jedne godine. U septembru je sledio novi akt o selektivnoj regrutaciji za vojnu
službu, koja bi, takođe, trajala godinu dana.
Ključni događaj se, ipak, odigrao 28. septembra 1940. godine, kada su Japan, Nemačka i Italija
potpisale Trojni pakt. Ovaj pakt zahtevao je od država-potpisnica da objave rat svakoj zemlji koja bi napala
bilo koju od članica Trojnog akta. To je značilo da bi, ukoliko bi Japan napao SAD a one odgovorile
objavom rata Japanu, rat automatski bio objavljen i Nemačkoj i Italiji.
Ruzvelt je sada znao da rat s Japanom znači i rat sa Nemcima. Njegov problem bio je rešen.
Sa engleskom vladom i Vinstonom Čerčilom napravio je tajne sporazume oko ulaska u rat sa
Nemačkom i znao je „... da je jedini način da ispuni svoje obaveze – a da javno ne obesčasti zahteve
49
američkog naroda za mirom – da isprovocira Japan ili Nemačku na napad.”
Bilo je svejedno ko će prvi napasti – Japan ili Nemačka –jer je rat sa jednom zemljom automatski
značio i rat sa drugom. Prvu šansu dobio je, ipak, Japan.
Oktobra 1940. godine, sekretar mornarice FrenkNoks (Frank Knox) pozvao je Dž. O. Ričardsona
(J. O. Richardson), glavnokomandujućeg američke flote na Pacifiku. Tom prilikom mu je rekao da
„predsednik želi da se uspostavi patrola na Pacirfiku – zid od američkih brodova koji bi se protezao celim
zapadnim Pacifikom, na takav način da se Japanu onemogući bilo kakvo snabdevanje sa te strane; bila bi to
oružana blokada koja bi sprečila Japan da koristi bilo koji deo pacifičkog okeana. Ričardson je oštro
protestovao. Rekao je da bi to bio čin objave rata i da bi, pored toga, izgubili svoju mornaricu. Smatrao je da

188