Page 191 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

ambasadoru Japan je 22. novembra 1941. poslao telegram sledeće sadržine: „Dajte sve od sebe i ne štedite
napore u pokušaju da postignete rešenje koje želimo.”
Iako je Japan želeo da izbegne rat sa SAD, neko drugi ga je ohrabrivao da preduzme taj korak.
„Njujork dejli njus” je 17. maja 1951. godine doneo jedan tekst vašingtonskog dopisnika Džona O'Donela
(John O'Donnell) koji se odnosio na razne obaveštajne izveštaje sa Dalekog istoka koji su brižljivo čuvani u
Vašingtonu. Među tim dokumentima bilo je i priznanje Riharda Zorgea (Richard Sorge), sovjetskog špijuna,
napisano u nekih 32 000 reči.
Gospodin Zorge je bio sovjetski špijun koji se infiltrirao u nemačku ambasadu u Japanu, i radio
svom snagom da ubedi japanske zvaničnike da ne bi trebalo da napadnu SSSR već da krenu na jug, uz rizik
rata sa Sjedinjenim Državama.
„Kada je Zorge, oktobra 1941. obavestio Kremlj da Japanci nameravaju da napadnu Perl Harbur
u sledećih 60 dana... primio je pohvale za svoj izveštaj i obaveštenje da je Vašington–Ruzvelt, Maršal, admi-
64
ral Stark i drugi – upoznat s japanskim planovima.”
Istoga dana, 25. novembra 1941, kada je japanska flota isplovila ka Perl Harburu, predsednik
Ruzvelt je sazvao sastanak kojem su prisustvovali i sekretari Stimson, Noks, Maršal i admiral Herold R.
Stark (Harold R. Stark), načelnik pomorskih operacija. Prema Stimsonovom svedočenju, „Predsednik je
izneo zaključak da čemo verovatno biti napadnuti (najkasnije do) sledečeg ponedeljka, jer su Japanci poznati
65
po napadima bez upozorenja.” „Uprkos riziku koji je postojao, ako pustimo Japance da udare prvi, shvatili
smo da je poželjno da učinimo tako u cilju dobijanja pune podrške naroda Amerike, jer onda ne bi ostala ni
66
trunka sumnje u to ko je agresor.”
Japanska ambasada u Vašingtonu je 26. novembra 1941. u Tokio poslala poruku sledeče sadržine:
„Hal je rekao:... Žalim, ali moram da vam kažem da ne možemo da se saglasimo sa tim (japanskim mirovnim
67
predlogom).”
Britanska obaveštajna služba, koja je imala svoje ljude unutar japanskih obaveštajnih službi u
Vašingtonu, 26. novembra je saznala sadržinu telegrama poslatog u Tokio. Njegova sadržina je bila sledeča:
68
„Pregovori propali, službe očekuju oluju u naredne dve nedelje.”
Ovo su znali i Ruzvelt i Ministarstvo vojske „... zato što je veoma značajan američki obaveštajni
oficir sa službom na Dalekom istoku tokom 1941... saznao za planove admirala Jamamotoa da se pošalju
specijalne snage koje bi napale Perl Harbur, i u tri odvojene poruke poslao izveštaj o ovome u Vašington.
Najmanje dve od ovih poruka završile su u vojnim arhivima pre napada na luku na Havajima.
Konačno, japanska vlada je digla ruke, i 6. decembra 1941. godine uputila svojoj ambasadi u
Vašingtonu poruku u kojoj je zahtevala da se prekinu svi pregovori sa američkom administracijom. Poruka je
70
bila uhvaćena, dešifrovana i predata Ruzveltu. Ostala je zabeležana njegova izjava: „Ovo znači rat”.
Ruzvelt je sada sa sigurnošću znao da je Japan spreman da napadne SAD, pa ipak nije učinio
ništa da upozori svoje ljudstvo u Perl Harburu.
Tako je 7. decembra 1941. godine na Perl Harbur usledio „iznenadni napad” Japanaca.
Američka vojska nije bila pripremljena za napad. Japanske snage imale su naređenje da se vrate u
Japan ukoliko otkriju i najmanji znak koji bi ukazao na to da su Amerikanci unapred upozoreni.
Njihovi avioni koji su bombardovali Perl Harbur izveštavali su da američki avioni imaju teškoća
da uopšte i polete.
To je bilo zato što su, prema naređenju predsednika Ruzvelta, svi avioni na pisti bili kružno
grupisani u i to tako da su im elise bile okrenute unutar krugova. Ruzvelt je ovo naređenje objasnio
navodnim „strahom od sabotaže”, a to je, tobože, bio način da se bolje zaštite.
Kako avioni nisu mogli da se kreću unazad, grupisanje na ovakav način pričinjavalo je ogromne
teškoće u slučaju potrebe da se brzo uzleti. Heri Elmer Barns (Harry Elmoer Barnes), jedan od kritičara
ovakvog načina postavljanja aviona, napisao je: „Grupisanje aviona koji stoje u krugu, krilo uz krilo,
71
načiniće ih bespomoćnima u slučaju iznenadnog napada”.
Čudne su i okolnosti pod kojima je nastradala flota ukotvljena u samoj luci. Pacifička flota
sastojala se od tri nosača aviona, devet bojnih brodova i većeg broja manjih plovnih jedinica. Tokom napada,
Japanci su potopili ili teško oštetili osam bojnih brodova, ali ni jedan nosač aviona.
Američka vlada je smatrala da će nosači aviona imati veoma važnu ulogu u vrsti rata koji će se
voditi na pacifičkom poprištu. Zato su svi nosači aviona uklonjeni iz Perl Harbura a svi manje važni brodovi
su tamo ostavljeni. Bojni brodovi su žrtvovani jer je trećina njih bila sagrađena pre ili u toku Prvog svetskog

191