Page 14 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka
P. 14

I na kraju, da li bi većina imala pravo da zadrži osobe A, B i C na radnom mestu ukoliko bi ove
            odlučile da ga napuste? Da li bi imala pravo da sagradi zid koji bi onemogućio osobama A, B i C da odu?
                       Pojedini socijalisti u današnjem svetu zauzeli su upravo takvu poziciju. „Gvozdena”, i „zavesa od
            bambusa”, rezultati su odluke većine (ili, u krajnjem slučaju, odluke vladajuće klase koja tvrdi da radi u ime
            većine)  da  su  im  potrebni  talenti  manjine  a  da,  zbog  potrebne  produktivnosti,  većina  gradi  zidove  da  bi
            unutar njih zadržala manjinu.
                       Koji bi, onda, bio podsticaj za ohrabrenje proizvodnje? Je li to podsticaj vlasti (strah) ili podsticaj
            tržišta (profit)?
                       Ključ za produktivnost jeste podsticaj tržišta: pravo na to da se zadrži ono što je proizvedeno,
            pravo na privatnu svojinu! Pravo pojedinca na to da poboljša svoj život proizvodeći više nego što troši i
            čuvajući to što proizvede.
                       Ovaj ekonomski model ima mnogo oblika primene u savremenom svetu. Jedan od njih odvija se
            danas u Sovjetskom Savezu, gde je osnovna filosofija koja motiviše vlast ta da sve što se u društvu proizvede
            pripada celom društvu. Međutim, čak i tamo, postoji mali postotak prostora na kojem pojedinac može da
            zadrži ono što proizvede:
                       „Prema podacima same vlade... privatni posedi, koji čine jedva tri odsto obradivog zemljišta u
            državi, daju 30% ukupnih žetvenih prinosa, osim pšenice, 40% ukupnog stočnog fonda, 60% roda krompira,
            40% sveg povrća i mleka, 68% svih proizvoda od  mesa.
                       Njihovo  voće  rada...  dva  puta  više  nego  u  državnim  voćnjacima  iste  površine,  njihov  prinos
            krompira po hektaru za dve trećine je veći od prinosa na kolektivnim dobrima.
                       Čak i kod pšenice, koja je zanemarljiv elemenat u privatnom sektoru, oni proizvode za trećinu
                                                                     1
            više po zasejanoj jedinici od prosečnog društvenog gazdinstva.”
                       Zašto je na tako malom procentu obradivog zemljišta mogućno proizvesti više nego na ostalom
            delu? Zato što proizvođači mogu da zadrže ono što proizvedu! Proizvođač ima pravo na privatnu svojinu!
            Vlasti ne mogu da uzmu ono što je proizvedeno u ovom slobodno-tržišnom okruženju, nikakvim izgovorom.
                       Ljudi kojima je dozvoljeno da zadrže ono što su proizveli proizvodnjom će uvek nadmašiti one
            kojima se proizvodi oduzimaju u cilju dobrobiti društva. I niko proizvođača ne može naterati da ujednači
            svoju proizvodnju na slobodnom tržištu.
                       Čak je i komunistička Kina otkrila ovu istinu - sudeći prema članku u časopisu „Tajm” (Time) - o
            Džun Tan (Jun Tan) brigadi. U toj brigadi, radnicima je dozvoljeno da za sebe zadrže sve proizvode koji
            prelaze preko kvote koju je odredila Vlada.
                       Evo šta kaže voda te brigade: „Svi seljaci su srećni. Oni rade dva puta više nego obično zato što
            znaju da, što više rade, više novca mogu da zarade.”
                       Članak donosi rezultate kineskog eksperimenta s pravom na privatnu svojinu. „Nihova godišnja
                                                                                                      2
            zarada od 201 dolara visoko je iznad nacionalnog prošeka u poljoprivredi, koji iznosi samo 91 dolar.”
                       I pored svih očiglednih primera o mudrosti prava na privatno vlasništvo, još uvek ima onih koji
            se protive ovoj premisi. Jedan od takvih je Nikol Selindžer (Nicole Salinger), koji kaže: ,,U Francuskoj i ne-
            kim drugim zemljama predloženo je da se utvrdi tačna razlika između najniže plaćenog radnika i najviše
                                3
            plaćenog službenika.”
                       I poznati američki ekonomista Džon Kenet Galbrajt (JohnKenneth Galbraith) takođe je želeo da
            ograniči  nagradu  za  produktivnost:„Pre  ili  kasnije  verovatno  će  biti  neko  takvo  pravilo.  Ukoliko  radnik
            zaposlen na tekućoj traci, za puno radno vreme, dobija 12.000 dolara godišnje, onda bi vrhunski službenik
                                                                                          4
            plafon zarade, recimo, imao pet puta toliko, dakle 60 000 dolara. To je zarada za život.”
                       Ukoliko vrhunski službenici u državi zarađuju više nego što gospodin Galbrajt ili neki vladini
            birokrati  smatraju  da  treba  da  zarađuju,  njihovi  prihodi  biće  redukovani  nekim  vladinim  ukazom.  Čovek
            može samo da se pita šta bi učinio gospodin Galbrajt kada bi pojedinac čija je zarada skresana poželeo da
            napusti posao zato što smatra da nije dovoljno plaćen, pogotovo ako je specijalizovan na nekom polju na
            kojem jedino on ima iskustva ili mogućnosti da posao obavi. Možda bi gospodin Gal-brajt iskoristio silu
            vlasti da zahteva njegov ostanak.
                       Sledeće pitanje na koje gospodin Galbrajt nije odgovorio jeste pitanje šta bi učinio ako niko ne bi
            želeo da radi zbog toga što plata nije odgovarajuća.
                       Ali Selindžer i Galbrajt i njihov ekonomski model nisu adekvatno odgovorili ni na pitanje kako
            će društvo obezbediti osobi G ono što nije u stanju da obezbedi sama.
                       U suštini, postoje samo dva načina da društvo zadovolji osnovne potrebe ove osobe. Svaki od
            metoda uzima višak koji su proizveli produktivniji pojedinci u društvu i deli ga ili:

                                                            14
   9   10   11   12   13   14   15   16   17   18   19