Page 6 - Nikola Tesla - Moji izumi

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

вукова, коњ се уплашио и збацио грубо оца на земљу. Коњ се вратио кући исцрпљен и
крвав, али пошто је подигао узбуну, поново је јурнуо назад на место незгоде и стигао
тамо пре људи који су пошли у потрагу за оцем и срели га како се освестио и поново
узјахао коња, не схватајући да је неколико сати лежао на снегу. Тај исти коњ је био
крив за повреде мога брата од којих је он и умро. Био сам сведок трагичног догађаја и
мада је од тада прошло 56 година, слика тога догађаја ни до данас није избледела.
Сећање на оно што је он постигао чинило је сваки мој покушај безвредним у поређењу
са њим.

Ма шта вредно да сам радио, само је доводило до тога да моји родитељи још јаче
осећају свој губитак. Тако сам растао са мало поверења у себе. Међутим, далеко од тога
да су ме сматрали глупим дечаком, ако је судити по догађајима којих се ја још увек
добро сећам. Једнога дана градски већници су пролазили улицом у којој сам се играо
са осталим дечацима. Најстарији међу уваженом господом, богати грађанин,
зауставио се да би дао сваком од нас сребрењак. Прилазећи мени, нагло се зауставио и
рекао: “ Погледај ме у очи.“ Погледи су нам се сусрели, док сам пружао руку да
примим драгоцени новчић, он је на моје запрепашћење рекао: ”Не, нема више, ти не
можеш ништа да добијеш, од мене исувише си паметан.” Људи су имали обичај да
причају смешне приче о мени. Имао сам две старе тетке избораних лица, једна од њих
је имала два зуба, која су стрчала као слоновске кљове, које је она забадала у моје
образе кад год би ме пољубила. Ништа ме не би уплашило више од загрљаја тих
колико страсних, толико и непривлачних рођака. Једном, док ме је мајка носила у
свом наручју, питале су ме која је од њих две лепша. Пошто сам простудирао пажљиво
њихова лица, одговорио сам замишљено показујући на једну од њих: “ Ова није тако
ружна као она друга.”

Мене су још од самог рођења одредили за свештенички позив и та мисао ме је
непрестано тиштала. Чезнуо сам да постанем инжењер, али мој отац је био неумољив.
Он је био син официра који је служио у војсци великог Наполеона и заједно са својим
братом, професором математике у познатој установи, стекао је војно образовање, а
касније се приклонио позиву свештеника у коме је стекао углед. Био је веома
образован човек, прави природни филозоф, песник и писац и за његове проповеди је
говорено да су тако елоквентне као оне Абрахамове у Санта Клари. Имао је изванредно
памћење и често је рецитовао дугачке текстове на неколико језика. Често је у шали
говорио да може да реконструише неке од класика уколико се изгубе, рецитујући
њихова дела. Његов стил писања је изазивао дивљење. Његове реченице су биле
кратке и језгровите, а он је био врло духовит и сатиричан. Духовите упадице, које је
имао обичај да прави, увек су биле чудне и карактеристичне. Илустрације ради, могу
да наведем један или два примера. Међу послугом смо имали и неког разроког момка
по имену Мане, чији је посао био да испомаже на имању. Једнога дана, Мане је цепао
дрва. Како је замахнуо секиром, мој отац, који је стајао у близини, осетио се веома
нелагодно, и опоменуо га је: “Забога, Мане, не ударај у оно у шта гледаш, већ у оно у
шта намераваш.“ Другом приликом повезао је у шетњу неког свог пријатеља, који је из
немара дозволио да му се скупоцена бунда таре о точак кола. Мој отац му је скренуо
пажњу на то, рекавши: “ Повуци тај капут, оштетићеш ми точак.” Имао је чудну
навику да говори сам са собом, и то би чинио врло живо, упуштајући се у жучну

МОЈИ ИЗУМИ - НИКОЛА ТЕСЛА 3