Page 92 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 92

Predsedništva uputio ministru unutrašnjih poslova Ljubi Jovanoviću
               Patku, povodom „interniranja i policijskog nadzora vrlog građanina
               srpskog i četnika, odlikovanog Zlatnom medaljom za hrabrost – Mustafe

               Golubića“. Jovanović        je zamolio Škorića da to ne pokreće „u opštem
               interesu“, a, pritešnjen zahtevima levice, tražio je da se sednica pretvori
               u tajnu.
                     U prolazu kroz Rim, posle oslobađanja, Golubić               je pričao prijatelju,
               jednom od 1.300 kaplara, Milanu Janjuševiću:
                     „U    predratnoj      Srbiji,   odnosno      u    Beogradu,      živeo     je  neki

               preprodavac starog gvožđa. Pošto mu poslovi nisu baš najbolje išli, rešio
               je da obije i opljačka kasu nekog trgovca. Uhvaćen je i na robiji se još više
               usavršio u mašinbravarskom zanatu. To je radio pošteno sve do svoje
               smrti, ali je policija svaku istragu zbog neke pljačke započinjala s
               njegovim hapšenjem. Tako ti je i sa mnom, moj Janjuše! Čim se u Evropi

               desi neki atentat, prvo mene jure.“
                     Pošto su 1920. objavljeni memoari šuraka austrijskog cara Karla,
               Siksta Burbonskog, mogla se shvatiti prava suština Solunskog procesa.
               Austrija je s Francuskom bila stupila u separatne pregovore, u okviru
               kojih su Srbiji date garancije u pogledu očuvanja suverenosti i, pride,
               izlazak na more, pod uslovom da uništi sva tajna društva koja su „sejala

               revolucionarnu propagandu protiv Habzburške monarhije“.





                                                Kazačok u Beču





                     Ujedinjenje i oslobođenje južnoslovenskih naroda izgledali su
               neuporedivo privlačnije u dalekim slutnjama i snovima, nego u zbilji

               1918. godine.
                     Jedna poletna, prerano sazrela generacija vraćena je u nimalo
               izazovne školske klupe.
                     Mora da su Mustafi Golubiću smešno izgledali prijateljski saveti
                                                                                         ć
               cimera    u  iznajmljenoj    sobi  u  Ivan-begovoj     ulici  Voje  Luki a,   koji  ga  je,
               zajedno sa Borom Prodanovićem, nagovarao da se smiri tu u Beogradu i
               ozbiljno prihvati studija prava. Ali, on je više voleo da sa penzionisanim

               „crnorukcima“ bistri politiku u kafani hotela Moskva.
                     Kraljevi su onda još peške korzirali Beogradom, pa je bio u prilici da
               Aleksandru Karađorđeviću u lice na javnom mestu skreše da će mu se
               kad-tad osvetiti zbog ubistva Apisa, a da njemu komandant Kraljeve



                                                           92
   87   88   89   90   91   92   93   94   95   96   97