Page 71 - Milomir Marić - Deca Komunizma
P. 71

ć
               hteli  da   imaju   sa  mnom      nikakve    odnose,    gledaju i    na   mene    kao   na
               ’mrtvog psa’ i istupajući protiv mene u štampi kao protiv ’regenata,
               kontrarevolucionara        itd.’,  i  to  u  vreme  kada  se  ni  minut  nisam   odrekao

               komunističke revolucionarne delatnosti, kada sam se u osnovnom borio
               za pravilnu liniju u svim pitanjima nacionalnog i međunarodnog
               karaktera, kada sam podvrgnut policijskoj pratnji, hapšenju, varvarskom
               tučenju i mučenju među zidovima beogradske Glavnjače (zima 1932–33)
               i, na kraju, od sredine 1933, proteran na večno izgnanstvo u Sandžak
               (jugoslovenski Sibir).

                     I u progonstvu sam radio ilegalno, organizovao niz organizacija,
               pisao letke, članke, isto onako kao što sam radio 1929–1933. u Beogradu
               (kada   sam   bio  na  slobodi).   Zbog   toga   sam   i  u  progonstvu   bio  dva   puta
               hapšen – u Sarajevu (deset dana) i Čajniču (dvadeset dana) 1934. godine.
               U   izgnanstvu     sam    živeo   u  veoma     teškim    uslovima,     a  ni  Partija,  ni

               Crvena pomoć (MOPR), nisu se obazirali na mene. I danju i noću pratio
               me je žandar. Ljudima je pod pretnjom zatvora bilo zabranjeno da
                                                                            ć
                                                                č
               razgovaraju     sa  mnom.     Uz   to,  u Č ajni u,   pomo nik     šefa  policije   bio  je
               belogardejac Sergej Kotlarev, koji je svu mržnju prema boljševizmu izlio
               na meni. Kažu da je ranije bio advokat u Rusiji.
                     Godine 1934. uspostavio sam vezu sa Centralnim komitetom, preko

               beogradskih      drugova,     i  ponovo     sam    pokrenuo     svoje   pitanje.   CK    je
               odlučio da se o njemu raspravlja tek kada budem ispunio odluku zbog
               čijeg sam neispunjavanja i bio isključen. To jest – posle moga odlaska u
               emigraciju. Ja sam zahtevao materijalno-tehničku pomoć za organizaciju
               bekstva. CK mi je poslao samo pasoš, a sve ostalo su uradili beogradski
               drugovi. Tako mi je uspelo da aprila 1935. godine pobegnem iz

               progonstva i dođem u Beč, a zatim, pred kraj avgusta, i u Moskvu.
                     Ovde sam primljen u Partiju na osnovu samokritičke pismene
               izjave,   koja   postoji   u   Kominterni,      i  od   tog  vremena      sudelujem      u
               partijskom životu, ukoliko me uopšte angažuju za partijski rad.
               U č estvovao    sam   u  nekoliko    komisija,   pisao   sam č lanke,    koji,  ne  znam
               zbog čega, nisu objavljivani, mada su pisani po nalogu Centralnog

               komiteta, na aktuelne teme i u legalnoj formi.“
                     Plenum CK KPJ pretresao je juna 1935. u Splitu pitanje isključenja
               Sime Markovića iz Partije, prethodno saslušavši izveštaj Biroa CK i
               upoznavši se sa materijalima, naročito sa izjavama isključenog. Prema
               izveštaju     u    Proleteru,    jednodušno        je   zaključeno      da    one    nisu

               zadovoljavajuće i da se Marković            ne može primiti natrag u Partiju dok
               ne da zadovoljavajuću izjavu, kojom će iskreno priznati svoja
               dosadašnja odstupanja od partijske linije. Bilo kako bilo, posle splitskog


                                                           71
   66   67   68   69   70   71   72   73   74   75   76