Page 70 - Milomir Marić - Deca Komunizma

Marković im je ispričao zanimljivu epizodu s neke sednice u
Kominterni. Naime, Lenjin je uzgredno potkačio Ajnštajna, čemu se
Sima, u tada krajnje otvorenoj i demokratskoj atmosferi, odmah oštro

suprotstavio. U pauzi, Lenjin ga je izdvojio u stranu, rekao da se u fiziku
baš najbolje ne razume i pozvao ga da zajedno ručaju. Nadežda Krupska
im je ispekla ribice na plotni, a na kraju su Simino kućno predavanje o
Ajnštajnu – zalili vinom.
O tim danima Sima Marković je napisao u svojoj autobiografiji:
„ Č etvrti kongres (KPJ) dao je novo ’radni ko’ rukovodstvo. S
č
obzirom na njegov slab sastav, moglo se i o ekivati da ono nema snage
č
da se nosi s velikim zadacima, koji su mu se nametnuli posle proglašenja
vojno-fašističke diktature. Političko-taktička linija rukovodstva iz 1929.
godine ocenjena je kao pogrešna na Četvrtoj partijskoj konferenciji 1934.
Početkom 1929. rukovodstvo je donelo odluku da u emigraciju šalje

vodeće komuniste i sačuva ih za Partiju, baš u vreme kad je ono pozvalo
Partiju i mase na oružani ustanak. Ja sam odbio da ispunim takvu
odluku. Centralni komitet se s tim složio, uz uslov da dam pismenu
izjavu da ostajem po svojoj volji.
Marta 1929. član CK i sekretar (Ðuro) Ðaković saopštio mi je da je
CK preispitao svoju odluku i zahtevao od mene da odem u emigraciju.

Saglasio sam se sa tim, ali pod uslovom da mi se dostave potrebne putne
isprave. Nisam hteo da se koristim tehni kim aparatom CK pošto sam
č
bio siguran da u njemu postoje provokatori. Ceo niz momenata
ukazivao je na tako nešto. Ðaković se s tim složio i izrazio svoje uverenje
da je (Matija) Brezovi ć provokator. Idu eg meseca Ðakovi ć je bio
ć
uhapšen i ubijen. Počeo je niz provala u celoj zemlji i organizacioni krah

Partije. Brezović je zaista bio provokator.
Jula 1929. sekretar beogradske organizacije preneo mi je usmenu
odluku CK da odmah odem preko Zagreba (gde je bilo rukovodstvo) u
emigraciju. U vreme rasula organizacije i u vreme kad je bilo jasno da je
za ubistvo Ðakovića kriv Brezović, javno još nerazobličen – ja sam odbio
da odem.

Na plenumu CK pred kraj 1929. godine, isključen sam zbog
narušavanja discipline i ’svih drugih krivica’ iz prošlih vremena. Odluka
o isključenju nikada mi nije bila saopštena. O njoj sam slučajno saznao u
beogradskoj policiji, kada sam bio uhapšen sredinom 1930, od šefa
policije. On mi je pokazao odštampane odluke plenuma, pored ostalog i

odluku o mom isključenju. Od tog vremena više puta sam pokušavao da
se povežem sa CK i uložim žalbu Egzekutivi KI protiv apsolutno
neosnovane odluke, ali CK, zapravo različiti CK-i od tog vremena, nisu

70