Page 83 - Meša Selimović - Tvrđava

Zar na mene prebacuje svu krivicu?

Glas mu je hrapav, vise tuzan nego prijekoran.

Kao da ima pravo! Nikad nisam slutio da i laz moze sprijeciti zlo.

Ali ako ne bi bilo zla? Ostala bi sramota od lazi, i kajanje zbog zla nanesenog
ljudima koji nisu ucinili nikakvo zlo.

Serdar Avdaga uvijek sumnja u zlocin, i cesto ima pravo. Ja ne sumnjam
nikad, pa i ja imam pravo. A ono sto se desi, ne moze se sprijeciti. Kad bi sve
ljude strpali u zatvor, ne bi bilo zlocina. Ali ni zivota. Mrzim zlocin, ali vise
volim zivot i sa zlocinom nego opste groblje.

Ali, kako da mu to kazem, kad ni meni nije sasvim jasno. Niti on, pogodjen
bratovljevom smrcu, koja je krvavo potvrdila njegovu crnu misao o ljudima,
moze primiti ikakav drugi razlog osim razloga mrznje.

I rekao sam, iskreno ga zaleci:

- Zao mi je, Avdaga. Zao mi je, zasta.

Avdaga je bez rijeci posao za strazarima koji su odvodili Pakre.

Tada mi je prisao Mahmut Neretljak, usplahiren.

- Zar ne cujes koliko te zovem?
- Sta se desilo?
- Sad je sve dobro. Zena ti je pobacila.
- Kakvo ti je to dobro, crni Mahmute!
- Pa nije dobro, ali je moglo biti gore.
- Sta je s Tijanom?
- Zene su s njom.

Pozurio sam kuci, nosio sam cvijet ulazeci u dvoriste, da je obradujem, sad ne
znam gdje je, izgubio sam ga odavno, gledajuci tudju nesrecu, ne znajuci za
svoju.

Mahmut je spleteno objasnjavao, kako je dosao da me trazi, i kako su Tijanu
spopali bolovi, pa je on otrcao po zene u komsiluku, i kad su ga istjerale iz
sobe, vidio je mene u dvoristu, i zvao me, ali ja sam se zablenuo u ono sto me
se ne tice, i nisam cuo, a mozda je svejedno, i mene bi zene istjerale, kao i
njega.

- Zasto nisi dosao po mene?
- Bojao sam se pucnjave.

Kad sam pokucao, komsinica je odskrinula vrata i otresla se: