Page 43 - Meša Selimović - Tvrđava
P. 43
Dusu mu njegovu pedersku, bas me kurvinski namagarci. Cuvaj se pederasta,
govorio je Smail Sovo, ili mozda neko drugi, sve pocinjem da pripisujem
poginulim drugovima. I jos je govorio, taj neko: Oni, sto se ne kriju, jos i
nekako, al oni sto se kriju, to je najgori skot.
Pa kud bas na sebi da se uvjerim!
Uostalom, bas me briga. Ko zna za sto je ovo dobro. Sa svojim skrtim,
plasljivim, dobrim Mula Ibrahimom pisacu i dalje zalbe i molbe nezadovoljnim
ljudima, i pisma vojnicima, uvijek ce ih biti, kao i ratova. Cak je i bolje nego da
dobijem neki vazniji polozaj. Ovako od mene niko ne zavisi, ja sam samo
posrednik, da tudje molbe dodju do tudjih ociju, i mogu da zalim i tjesim ljude
zbog pravih ili zamisljenih nesreca. Tako sam uvijek na njihovoj strani. A ne bi
bilo vece muke nego da presudjujem ma u cemu. Ko ce presuditi izmedju
bivseg austrijskog zarobljenika i njegovog nasljednika? Sve je medju ljudima
zapetljano, i ni za koga se ne moze reci da je sasvim prav ili sasvim kriv.
(Ocita je samo nepravda koja ponizava i ubija ljude, ali nju niko ne dira.) E pa,
u redu, pomislio sam vedro, veceras sam presudio sebi: nikad necu
presudjivati nikome. I hvala bogu. A ono sto sam rekao, istina je. Doduse,
istina gledana odozdo, ali kako bih drukcije mogao da gledam? Oni odozgo,
vide je drukcije. I tako, vrag je odnio, Svako ima svoju istinu i to je bas dobro,
samo ne znam zasto se zove istinom, jer bi istina morala biti jedna, pa bismo
pomrli od dosade, a najbolje je kad je tudja istina neistina, zabavnije se zivi.
Zaplevsi tako svoju ludoriju u kucine povrsnog razmisljanja, i olaksavsi sebi
muku, jer sam se opravdao kakvim-takvim stavom, a stav daje pravo i
hrabrost, krenuo sam uskim, sokacina, prema svojoj kuci. Nasmijacu se jos s
vrata, reci cu Tijani...
Nisam stigao da smislim sta cu reci. Osjetio sam da mi se glava rasprsnula od
udarca i, padajuci, cuo sam nejasno kako. oko mene klopara mnogo nogu, kao
maljice o bubanj. Onda sam se onesvijestio.
Ne znam koliko sam lezao, ni koliko je trajao taj san bez snova, poklonjen
udarcem, a kad sam poceo da se osvjescujem, nejasno sam vidio mjesecinu
nad sobom. I opet sam zatvorio oci, teske i snene.
Neko je isao sokakom, posao je prema meni, osjetio sam po koracima, ali je
naglo zastao, i zurno se udaljio. Sta se to desilo sa mnom? pitao sam se s
naporom, jedva pokrecuci umrtvljeni mozak. Boljela me glava, boljela me
kicma, boljele su me ruke i noge, u ustima je gorjela vatra. I opet mi je
nesvijest otjerala muke.
Probudio me neciji glas i necije ruke po meni.
- Hvala bogu, nije mrtav - suskao je glas. - Mozes li ustati?
- Sta se to desilo?