Page 689 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

читао) било потпуно јасно да цела књига није ништа друго до збир високопарних речи, и још
неумесно употребљених (што су показивали у приказу знаци питања), и да је писац књиге
просто незналица. И све је то било тако оштроумно, да се сам Сергије Иванович не би
одрекао такве духовитости; али то је баш и било ужасно.

Без обзира на велику савесност с којом је Сергије Иванович проверавао истинитост
рецензентових доказа, он се ни за тренутак не заустави на недостацима и грешкама које су
биле исмејане, него се нехотице поче сећати, до најмањих појединости, свога сусрета и
разговора са писцем чланка.

»Да га нисам чиме увредио?« питао се Сергије Иванович.

И сетивши се како је при сусрету поправио био тога младића у речи која је показивала
његово незнање, Сергије Иванович нађе објашњење смислу чланка.

После тога чланка наступи мртво ћутање о књизи, и у штампи и у говору, и Сергије
Иванович виде да је његово шестогодишње дело, рађено са толико љубави и труда, прошло
без икаква трага.

Положај Сергија Ивановича био је још тежи стога што, завршивши књигу, није више имао
пред собом кабинетски рад, који му је пређе испуњавао већи део времена.

Сергије Иванович био је паметан, образован, здрав и радљив човек, па није знао на шта
да употреби своју делатност. Разговори по салонима, на скупштинама, седницама,
комитетима, и свуда где се могло говорити, испуњавали су један део његовог времена; али он,
давнашњи градски становник, није допуштао себи да се сав преда разговорима, као што је
радио његов неискусни брат, кад је бивао у Москви; остајало му је још много слободног

времена и умне снаге.
На срећу његову, у то најтеже по њега време због неуспеха његове књиге, дошло је, на

смену питањима о иноверцима, о американским пријатељима [307] , о глади у Самари, о

изложби, о спиритизму, дошло је словенско питање [308] које је раније само тињало у
друштву, и Сергије Иванович, и пре један од покретача тога питања, сав се предаде њему.

У кругу људи којима је припадао Сергије Иванович, у то се време ни о чему другом није
говорило, ни писало, до о српско - турском рату. Све оно што обично ради докона гомила,
убијајући време, радило се сада у корист Словена. Балови, концерти, ручкови, здравице,
одевање дама, пиво, кафане - све је сведочило о симпатијама према Словенима.

Са много чим од онога што се говорило и писало поводом тога, Сергије Иванович се није
слагао у појединостима. Видео је да је словенско питање постало један од оних модерних
заноса, који, смењујући се један за другим, служе друштву стално као предмети за занимање;
видео је и то да су се многи људи занимали тим послом из користољубивих и сујетних
намера. Допуштао је да новине штампају много шта непотребно и преувеличано, само у

намери да обрате на себе пажњу и да надвичу друге. Видео је да су у том општем друштвеном
покрету искочили напред, и највише викали несрећни и увређени: главнокомандујући без
војске, министри без министарстава, новинари без новина, шефови партија без партизана.
Видео је да ту има много лакомисленог и смешног. Али је видео и признавао несумњив
ентузијазам који је више и више растао и сједињавао све друштвене класе, и којем се није

могло не симпатисати. Покољ једновераца и браће Словена изазвао је саучешће према
паћеницима и негодовање против угњетача. А јунаштво Срба и Црногораца, који су се борили