Page 596 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 596
XXXII
Пред одлазак Вронскога на изборе, Ана, пошто размисли о свему, и виде да сцене, које се
међу њима понављају при сваком његовом одласку, могу Вронског само расхладити према
њој, а не привезати га за њу, Ана се одлучи да се присили што може боље, и да мирно
поднесе растанак с њим. Али онај хладан, строг поглед којим он погледа у њу кад дође да јој
јави о своме одласку, увреди је, и њен мир је био нарушен док он још и не беше отпутовао.
Размишљајући затим, у својој усамљености, о том погледу који је изражавао право на
слободу, она, као и увек, дође до истог закључка - до свести о своме унижењу. »Он има право
да отпутује куда хоће и кад хоће. Не само да отпутује, него и да ме остави. Он има сва права,
ја немам никакво. Али, знајући то, није морао то и чинити. А шта је учинио?... Погледао ме
је хладним, строгим погледом. Разуме се, то је неопредељиво, неопипљиво, али тога пре
није било, и тај поглед много значи - мислила је она. - Тај поглед показује да почиње
охладнелост.«
И премда она осећа да почиње охладнелост, нема шта да чини, не може ни у чему
изменити своје односе према њему. Може само, исто као и пре, једино љубављу и
примамљивошћу задржавати га. И, исто као и пре, може заглушивати дању радом, а ноћу
морфијумом, страшне мисли о томе: шта ће бити ако је он престане волети. Додуше, био је
још један начин: не задржавати га - зато она није ни хтела ништа друго осим његове љубави -
него зближити се с њим, доћи у такав положај да је он самим тим не оставља. Тај начин је:
развод и брак. И она поче то да жели, и реши се да пристане на то чим јој он или Стива то
помену.
У таквим мислима провела је без њега пет дана, дане у које је он морао бити одсутан од
куће.
Шетње, разговори с кнегињицом Варваром, посећивање болнице, а што је главно, читање,
читање књига једне за другом, то је испуњавало све њено време. Али шестога дана, кад се
кочијаш врати без њега, она осети да већ није у стању ничим да угуши мисли о њему, и о томе
шта он тамо ради. Баш у то време кћи јој се разболе. Ана се предаде детету, али је ни то не
могаше разонодити, тим пре што болест не беше опасна. Иако се трудила, није могла да воли
ову девојчицу, а претварати се у љубави, није могла. Пред вече тога дана, оставши сама, Ана
осети такав страх и бојазан за њега, да се одлучи да пође у град; али размисливши добро,
написа оно противуречно писмо које је Вронски примио, и, не прочитавши га, посла га по
нарочитом човеку. Сутрадан изјутра доби његово писмо, и покаја се за своје. Са страхом
очекиваше понављање оног строгог погледа који је бацио на њу при одласку - особито кад
сазна да девојчица није опасно болесна. Ипак, беше јој по вољи што му је написала то
писмо. Ана је сад већ признавала у себи: да му је на терету, да он са жаљењем оставља своју
слободу и враћа се њој; али, без обзира на то, радовала се његовом доласку. Нека му је тешко,
