Page 598 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Не, ти сумњаш. Ти си, ја видим, незадовољан.

- Ни једног минута. Ја сам само незадовољан тиме што ти као да нећеш да верујеш да има
обавеза...

- Обавеза да идеш на концерат...

- Нећемо о томе говорити - рече он.
- Зашто да не говоримо? - рече она.

- Ја хоћу само да кажем да могу искрснути неопходни послови. Ето, сад ће требати да
идем у Москву због куће... Ах, Ана, зашто си тако раздражљива? Зар не знаш да ја без тебе не
могу живети!

- А ако је тако - рече Ана одједном промењеним гласом - онда ти је тежак тај живот... Да,
дођеш на један дан, и идеш, као што раде...

- Ана, то је сурово. Ја сам готов да дам цео живот...

Али она га није слушала.
- Ако ти пођеш у Москву, и ја ћу. Нећу да останем овде. Или се морамо растати, или
живети заједно.

- Ти знаш да је то моја једина жеља. Али за то је...

- Потребан развод. - Ја ћу му написати писмо. Видим да овако не могу живети... Али идем
с тобом у Москву.

- То ти као да ми претиш. Па ја ништа тако не желим као да се не растајем с тобом -
смешећи се рече Вронски.

У његовим очима пак блесну не само хладан поглед него и зао поглед озлојеђеног човека
кога гоне - док је изговарао оне нежне речи.
Она је видела тај поглед и тачно је погодила његов значај.

»Ако је тако, онда је то несрећа!« говорио је тај његов поглед. То је био тренутан утисак,
али га она никад није могла заборавити.

Ана написа мужу писмо, са молбом за развод брака, и крајем новембра, раставши се с
кнегињицом Варваром која је морала у Петроград, пресели се заједно с Вронским у Москву.
Очекујући сваког дана одговор од Алексија Александровича, а одмах затим и развод брака,
они се сад настанише заједно као супрузи.