Page 597 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

али нека је ту, с њом, да га гледа, и зна сваки његов покрет.

Седела је у салону, испод лампе, с новом књигом од Тена [247] , и читала, али ослушкујући
звуке ветра на дворишту и очекујући сваког минута долазак екипажа. Неколико пута учинило
јој се да чује зврку точкова, али се варала; најзад, зачу се не само шкрипање точкова, него и

узвик кочијаша, и потмули звук у покривеном улазу. Чак и кнегињица Варвара, која је ређала
пасијанс, потврди то, и Ана, планувши, устаде, али место да пође доле, као што је већ двапут
урадила, она застаде. Одједном је обузе стид због учињене обмане, али још више страх од
тога како ће је он примити. Осећање увреде било је већ прошло; бојала се само израза
његовог незадовољства. Сети се да је девојчица већ два дана сасвим здрава. Беше јој штавише

криво на њу што се опоравила баш онда, кад је писмо послато. А затим се сети њега, да је он
ту, сав, са својим рукама и очима. И чу његов глас. И заборавивши све потрча му радосно у
сусрет.
- Како је Ањи? - упита он, са страхом, оздо, и гледаше у Ану која је силазила озго к њему.

Он је седео на столици, лакеј му је скидао с ноге топлу чизму.

- Добро је.

- А ти? - рече он стресајући се.
Она узе обема рукама његову руку и повуче је ка своме струку не спуштајући с њега очију.

- То ми је драго - рече он хладно погледајући у њу, у њену фризуру, и њену хаљину, коју је,
он је то знао, обукла ради њега.

Све му се то свиђало, али већ толико пута му се свиђало! И онај строги, окамењени израз,
којега се она тако бојала, остаде на његовом лицу.

- То ми је драго. А јеси ли ти здрава? - рече он бришући рупцем мокру браду и љубећи јој
руку.

»Свеједно, - мислила је она - само нека је ту, а кад је ту, не може, не сме да ме не воли.«

Вече је прошло срећно и весело у друштву с кнегињицом Варваром, која му се жалила да
је Ана у његовом одсуству узимала морфијум.
- Шта да радим? Нисам могла да спавам... Мисли су ме мучиле. Кад је он ту, ја никад не
узимам то средство. Готово никад.

Он исприча све о изборима; Ана је умела питањима да га наведе баш на оно што га је
веселило, на његов успех. Она му исприча све што га је интересовало код куће. И сви њени

извештаји били су највеселији.
Али доцкан увече, кад остадоше сами, Ана, видећи да је потпуно овладала њиме, хтеде да
збрише онај тежак утисак од погледа због писма. Она рече:

- Признај да ти је било криво што си добио писмо. Је ли да ниси поверовао?

Тек што је то казала, виде да јој он то није опростио, ма како да је љубазно био
расположен према њој.

- Да - рече он. - Писмо је било тако необично. Те Ањи болесна, те ти хоћеш сама да
дођеш.

- Све је било истина.
- Па ја и не сумњам.