Page 586 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXIX

Уска дворана у којој се пушило и мезетило била је пуна племића. Узбуђење је све више
расло и на свима лицима опажала се узнемиреност. Особито су јако били узбуђени вођи, који
су знали све појединости и број свих куглица. То су били редари предстојеће битке. Остали
пак, као редови пред битку, мада су се спремали за бој, ипак су тражили забаве. Једни су
мезетили стојећи или севши за сто, други су, пушећи цигаре, шетали тамо - амо по дугачкој

соби и разговарали са одавно невиђеним пријатељима.
Љевин није могао да једе, а није ни пушио; састајати се са својима, то јест са Сергијем
Ивановичем, Степаном Аркадијевичем, Свијажским и другима, није хтео, јер је са њима
стајао и живо разговарао Вронски у шталмајстерском мундиру. Љевин га је још јуче спазио

на изборима и брижљиво га избегавао, не желећи да се с њим сусретне. Приђе прозору и
седе, прегледајући групе и ослушкујући што се око њега говори. Био је некако тужан,
нарочито стога што су сви, како је видео, били живахни, заузети и забринути, а само он, и
један сасвим стар и безуб старчић у маринском мундиру, који је жваћкао уснама и сео крај
њега, беху без посла и интересовања.

- То је велики угурсуз! Говорио сам му, па ништа. Шта ћете! За три године није могао
скупити - енергично је говорио погрбљен, омален спахија са намазаном косом која је падала
по извезеној јаки његова мундира, и при том јако лупао потпетицама нових, очевидно за
изборе обучених ципела. Бацивши незадовољан поглед на Љевина, спахија се нагло окрете.

- Да, нису чиста посла, и то је! - проговори танким гласом.

Одмах за овима, читава гомила спахија, која је окружавала дебелога генерала, нагло се
приближи Љевину. Спахије су очевидно тражили место где би могли разговарати да их нико
не чује.

- Како сме да каже да сам ја наредио да му украду панталоне! Пропио их је, вероватно.
Пљујем ја на њега и његово кнежевство. Не сме то да говори, то је свињарија!

- Али допустите! Они се позивају на тачку закона - говорили су у другој групи - жена
мора бити записана као племићка.

- А, до врага са законом! Ја говорим искрено. Зашто смо племићи. Мораш имати
поверења.

- Хајдемо, екселенцијо, fine champagne. [239]

Друга гомила ишла је за једним племићем који је врло гласно нешто говорио. То је био
један од тројице пијаних.

- Ја сам Марији Семјоновној увек саветовао да имање изда под закуп, јер се она не уме
њим користити - говорио је пријатним гласом спахија са седим брковима, у пуковничком