Page 584 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 584

посуђе и намештали тањире и чаше; кад угледа њихова мирна, живахна лица, Љевин осети
  неочекивано  олакшање,  као  да  је  из  загушљиве  собе  изишао  на  чист  ваздух.  Поче  шетати
  тамо - амо гледајући са задовољством у лакеје. Веома му се допаде како један лакеј са седим
  залисцима, показујући презирање према младићима који су с њим збијали шалу, учи их како

  да савијају убрусе. И таман да Љевин ступи у разговор са старим лакејем, кад му секретар
  племићког старатељства, који је имао особину да све племиће познаје по имену и презимену,
  одстрани пажњу.
      - Изволите, Константине Дмитричу - рече му - тражи вас брат. Гласа се.

      Љевин уђе у дворану, доби белу куглицу, и одмах за братом Сергијем Ивановичем приђе
  столу  крај  којег  је  стајао  Свијажски  са  значајним  и  ироничним  изразом  лица,  скупљао  у

  шаку браду и мирисао је. Сергије Иванович завуче руку у кутију, метну негде своју куглицу, и
  пропустивши  Љевина,  застаде.  Љевин  приђе,  али  заборавивши  сасвим  у  чему  је  ствар,  и
  збунивши се, обрати се Сергију Ивановичу с питањем: »где да спустим?« Упитао је тихо, док
  су  у  близини  разговарали,  и  надао  се  да  његово  питање  неће  нико  чути.  Али  разговор  се
  прекиде, и његово неумесно питање чуше. Сергије Иванович се натмури.

      - То је ствар личног уверења - рече он строго.

      Неки  се  осмехнуше.  Љевин  поцрвене,  завуче  журно  руку  под  чоху  и  спусти  надесно,
  пошто му куглица беше у десној руци. Спустивши куглицу, он се сети да је требало завући
  под чоју и леву руку, завуче сад и њу, али већ доцкан, и збунивши се још више, брже - боље
  оде међу последње редове.

      - Сто двадесет и шест за! Двадесет и осам против! - прозвуча глас секретара који није
  изговорио слово »р«. Затим се чу смех: у кутији нађоше дугме и два ораха. Племићу дадоше
  право гласа, и нова партија победи.

      Али  се  стара  партија  не  сматраше  побеђеном.  Љевин  чу  да  Сњеткова  моле  да  се
  кандидује,  и  спази  гомилу  како  опкољава  губернијског  предводника  који  нешто  говори.
  Љевин приђе ближе. Одговарајући племићима, Сњетков је говорио о поверењу племства, о
  љубави  према  њему  које  он  није  достојан,  јер  се  сва  његова  заслуга  састоји  у  оданости
  племству којем је посветио дванаест година службе. Неколико пута понови речи: »служио

  сам  како  сам  могао  -  с  вером  и  с  правдом  -  ценим  и  захваљујем«,  и  одједном  застаде,
  ударише  му  сузе  на  очи  и  он  изиђе  из  дворане.  Да  ли  су  те  сузе  долазиле  услед  свести  о
  неправичности према њему, да ли од љубави према племству, или од запетости положаја у
  којем  се  налазио  осећајући  се  окружен  противницима  -  тек,  узбуђење  пређе  и  на  друге,
  већина племића беше ганута, и Љевин осети симпатије према Сњеткову.

      На вратима се губернијски предводник судари с Љевином.

      -  Опростите,  молим,  извините!  -  рече  прво  као  непознатоме,  али  познавши  Љевина,
  осмехну  се  снебивљиво.  Љевину  се  учини  као  да  је  хтео  нешто  рећи,  али  није  могао  од
  узбуђења. Израз његова лица, и цела прилика у мундиру са крстовима, у белим панталонама
  са ширитима, подсети Љевина, док је онај журно корачао, на звер за којом се дигла хајка и
  која види да је с њом зло. Тај израз предводникова лица био је за Љевина особито дирљив

  стога што је он, колико јуче, био код његове куће, својим послом око старатељства, и видео
  предводника у свој величини доброга човека у породичном животу. Велика кућа са старим
  породичним  намештајем;  стари  лакеји,  очевидно  ранији  робови  који  нису  хтели  мењати
  домаћина,  неуглађени,  доста  прљави,  али  учтиви;  дебела  добродушна  жена,  у  капици  са
   579   580   581   582   583   584   585   586   587   588   589